Српски сион

С тр . 468.

„СРПСКИ СИОН."

вр. 28.

ност свију најбољих својстава правог говорииштва — природност, гаиутљивост, узвишеност — учинише св. Јована олатоустог највећим говорником црквеним за ирва четири века и најдостојнијим обрасцем за све векове и народе. Одмах с почетка стаје нам памет пред изванредним радом тога човека, пред узвишеношћу и сидом његова генија. Ни у иашим површиим цртама ни у непотпуном претресану његова рада ип у слабим изразима напЈИм не може се видити моћ говорничка и усхићена оцена његова достојанства. Ми износимо овде тек неке поједиие њихове црте; а међу тим само иајодличније својство сличнога геннја састоји се у богатству мисли и у вешту распореду појединих делова. Ми, као крадом, износимо неколико мраморних камичака из цркве св. СоФије, као онај енглески путник, који је крао камење из Партенона; али цело здање, изванредну лепоту тог источног храма, геиија тог несравњеног говорника, који спасе Антиохију, који обезоружа вођу варвара, који подиже, тако рећи, из развалина империју која издисаше, и који сврши у прогонству, — оцртати све те величанствене слике, нисмо кадри. Св. Златоуст родио се око 344 г. у Антиохији, од чувеиог оца, који је у царској армади високи положај заузимао; мати га је васпитала у строго хришћанској побожности; без обзира на ово последње, он је ипак слушао предавања говорништва код незнабошког соФисте Ливанија, највернијег пријатеља Јулијанова, кога је он нреживио и особито волео њега се сећати. Златоуст прииоведаше, да је Ливаније, дознавши од њега, да је мати његова остала удовицом већ у двадесетој годипи свог живота, и да се није хтела нигда удати по други пут, окренуо се својим слушаоцима из незнабожаца, и кликнуо: „о богови Грчке! Та каквих жена има међу тима хришћанима!" СоФист-незнабожац постаде врло брзо искреним поштоватељем свог младог питомца; с немиром, али без зависти, нримећаваше он, како је, на очиглед, растао и развијао се тај опасни противник његове вере; могуће је, да се он још иадао, да ће га привући идолима помоћу Омирових

баснословних прича, њихових саблажњивих призора и слаткоречивих тумачења. За време непрестане борбе незнабоштва с хришћапством рачуваху обе стране, с обзиром на даровптост својих вођа, на добит, коју мислише једна од друге измудрити. Чувеии људи и дружба Ливанијева пођоше за Златоустом кроз више година; сачувано је писмо, где бивши учитељ позива^свог ученика, због његова успеха, на судску катедру Антиохије. Касније је за цело пожалио Ливаније, што је Јован унотребио своје говорништво у корист хришћанске вере; у свом сујеверном поштовању науке и вештине Грчке, сматрао је Ливаније даровитост свог ученика као дар муза, који је требало посветити служби богова и иојезије. Много касније, и скоро на смртном одру, присили та мисао Ливанија да завани: „ја бих могао поверити управу моје школе Златоусту, да га, ох, хришћани нису отели од паС." Кад би се друштво растројило каквом год важном разликом мњења, обични, свагдањи рад слабо напредује због жестоких тежња човечјих, — и он врло вешто бива увучен у један или други противнички табор. Златоусту се брзо досадило бавити се парничним пословима: читање св. Писма овлада њим скроз и скроз, и Епископ Антиохије похити, да споји судбу тако изванредног генија са надом хришћанства. Златоуст прими крштење од руке побожног светитеља, и он прими звање „чтеца"код антиохнјске цркве. ЕБегова жива душа ипак нађе такову спрему за свештенство, које је за њега било мало важно и лако. Један хришћански друг његов, који је у православној цркви особито прослављеи и звао се Василије, побуди његову ревност, и трудио се да га одстрани од света и обитељских свеза, да би се усамљено трудио у строгој самоћи и исправљању живота. Намера Златоустова осујећена је била, али само за време, противношћу његове матере. Треба послушатп, како он сам описује тај бујни призор. Његово властито говорништво није могло никада надвисити убедљиве и пуне љубави речи те благочастиве жене, код које као да је материна нежиост била силнија од чувства праве хришћанке. Тај пример ио-