Српски сион

Б р. 28.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 469.

/ казује нам, шта је онда често ницало у хрншћанскнм породицама у случају, кад дође у колизију религија самоодречења с ириродним чувствима сродничке оданости. „Кад је моја мати дознала, говори Јо ван, да сам одлучио удалити се у пустињу, она ме узе за руку, одведе у своју собу и, иосадив ме на онај кревет, на коме ме родила, поче плакати и говорити много што шта, што је било горе од суза." У приповедању Златоустову не може се ни с чим уноредити простодушна жалба његове матере, поражене жалошћу при помисли на растанак са једином заштитом својом — са сииом. Напоменувши му тугу, тешкоће и опасности, којима је подвржена млада жена, која остане удовицом у сред великог света, и сву слабост свог спола и својих година, додаје: „Сине мој, једина моја утјеха у такој тузи бијаше то, што сам сваког тренутка гледала тебе, и у твојим цртама видила слику мог покојног мужа. Та утеха бијаше у мени још од твог детињства, кад још ни говорити ниси знао, то јест, од оног доба, кад деца највише веселе своје родитеље. „Молим сад од тебе једну милост: не бацај ме у друго удовичко стање, не буди малаксале већ жалости; чекај макар док умрем, можда ћу скоро и напустити ову долину. Ко је млад, може се још надати, да ће остарити; а у мојим годинама очекује се само смрт. Кад сараниш мене и мој прах сјединиш с прахом твог оца, упусти се у највећа путовања, прелази каква хоћеш мора, — нико ти не ће сметати. Но док ја још дишем, смилуј ми се и нек ти не буде досадно са мном живити; не навлачи на се гњева небеснога, оставивши ме да будем жртва тако тешке беде, кад те нисам ничим разжалостила." Какви су то звуци чистосрдачне туге! Ту дише не појезија, не вештина, већ сама природа. Хришћански закон, који је, као што се чинило, нротусловио срдачним човечјим приврженостима, придавао им је у самој ствари само више чистоће и светости. Све тајне материнског срца излиле су се у смерној и живој молби о томе, да ју син не жртвује ни за саму религнју.

Златоусти није се одлучио да растужи матер, и одрекао се тобож' своје намере. Али на скоро, кријући се од намере хришћанЗ,, који желише да им буде Епископом, удали се у пустињу, не далеко од Антиохије. Но онда, кад је сам бежао од почасти високог сана, његова ревност и шта више нека лукавост иђаше за тим, да склони на Епископство баш оног друга, с којим је хтео прије сјединити се. Та околност постаде темом једног од првих дјела св. Златоуста, које има наслов : „Бесједе о св ешт енству." То дјело, дубоко и слаткорјечиво, светли мислима и сликама; у њему тумачи он узроке, зашто се сам није примио Епископства, и радује се томе, што је успео, да га је примио најдостојнији. Њему је била онда тек двадесет пета година; али у појмовима, које је он имао о Епископу и пресвитеру, и у томе, како их је он оцртао, осјећа се таково дубоко мишл.ење и посматрање, које није могуће било очекивати од младих година и од тако усамљена живота. „Свештеник," вели он, „мора бити не само чист, већ и врло разуман и вјешт у многом: он мора знати све свјетско, што се у свијету догађа, а упоредо с тим, мора бити чист од свега — више него инок, који живи у пустињи. Пошто он мора опћити са ожењеним људима, који одрањују дјецу, заповиједају слугама, посједују велико богатство, врше заједничке дужности и владају, он мора бити р а з н о с т р а н. Разностран, велим, но не лукав, не лажац, не лицемјер; мора имати потпуну слободу и смјелост, и, ако би околности захтјевале, мора знати и прилагодити се корисно; он мора бити уједно и удворан и строг. Никада се не треба понашати према потчињенима једнако, као год што и лекар не може лечити све болеснике једнако; и крманош не смије знати једно само средство, да се бори с вјетровима". Спајајући с пустињачким подвижништвом размишљање о свјетским стварима, не идући при томе за славом, проживио је он тако неколико година миран живот, где се силе душевне кријепе у толико, у колико треба да ослабе страсти и природне немоћи. Такав суд јавља се у уму сваки пут, кад видимо у историји те свјетске спохе,