Српски сион

Стр. 470.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 28.

како су непознати дотле људи на један нут ноказивали, међу народом и на двору императорском, неки дивни, пеобичпи авторитет. Сви они изађоше из пустиње. Самоћа — мати великих размишљања, • и, у извјестннм епохама моралног пада и повреде, као на пр., у последшш годинама римске империје, давала је понекад човјеку моћ, коју друштво у себи још није имало. Но, у исто вријеме, за душе доста слабе или достараздражене, тасамоћа бијаше по себи доста опасна. Раздражени покрети, самопоуздани подвизи, за којима слиједи често кдица лијености, отварају ђаволу путдо тих људи и најпослнје — овладају њима; историја оног доба препуна је сличних примјера. И тако из сурове школе пустињаштва излазише и велики људи и чудни особењаци, који изгубише жив от свој узалуд. Таково бијаше мњење савременика; а за тим, и од незнабожаца а често и од хришћана чуле су се жалбе и тужбе на пустињачки живот. Порицаху беекорисну и подмуклу побожност, која се клонила друштвеног рада а трошила се у лудо. Но са тима логичним доказима није се ствар свршила, и император Валент, ревни Аријанац, покушао је гоњењем убптн вољу за пустпњаштвом код оних, који као да нису марили за пребацивања и подсмијехе светске. Златоуст из дубљине пећине, која му је била палатом, одговорио је на погрде и борио се против сурових мјера државне власти, у свом слаткорјечивом умовању „о монаштву." Но млади проповједник, нарушивши своје здравље у тешким искушењима, молитвеним подвизима и испосништву, повратио се у град, и неко је вријеме био тако слаб, да није могао ни из куће изаћн. Но ту је имао прилику да у самој ствари види двоструко дјеловање на душу различно схваћене самоће: он је имао утјешити и умирити једног друга, који се повратио из пустиње с увјерењем, да га иепрестано гоне демони, и који је своју болест пренео и у бучну и пуну растрешености Аптиохију. Живећи у једном и истом граду, но невидећи се, због болести, они обојица стунише међу собом у свезу, основану на религији и пријатељству; болни тијелом трудио се да излијечи душевног

болесника: то бијаше предмет „трију књига", које написа Златоусти за Стагириј а. Из тих књига може се добро изучити једна од важних и занимивих криза нравствене човјечје природе. По сво.ј прилици, болест Стагиријева дошла је од љекарства, т. ј. од великог нодвига, коме се одавао да се одупре ђаволу, и од својствене му слабости. „Ти си често жалио, пише млади апостол свом другу, да онда, кад си ншвио по свјетски, ниси осјећао ни једне сличне болести, и да си се упознао са својом болешћу тек од времена свог одречења, т. ј. од оног доба, кад си се одрекао свиЈета; — а то је довољно било за тебе, да се збуниш и паднеш у очајање. Још си се тужио и на то, да су многи, који су исто тако обољели, поред многих свјетских радости, касније се излијечили тим, што 'су се оженили, што имају многу дјецу и уживају многа земаљска добра, а ти међу тим, ироводећи тако дуго у посту, бдеп.у и другим подвизима, ниси до данас добио никакве олакшице." Ето у томе, по нашему мњењу, и сас.тоји се ријешење задаће: има обиља и у оскудици, као и у задовољству. Стагирије страдао је од првог а остали од последњег; — а баш ови последњи излијечише се, повратише се умјерености у животу и породичној срећи. Но шта да се ради са узрујаним религијозним чувством, с неумјереном тежњом за савршенством, које се достићи не може? Златоусти је увјерен, да се пријатељ његов налази у власти демонској, и само га тјеши примјерима таквих искушења, која доиушта промисао божји, као искушења, н шаљу се пустињацима у већој мјери, него свјетовњацима, из узрока, што су пустињаку дате веће силе и већа врлина душевна, него свјетовњаку. Алн, упоредо с тим тумачењем, показује се и велики карактер учитељски и искусни' лијечник душевни. У другој књизи тих утјеха доказује он, да „сјета" нритискује каткад човјека горе, него демон. То исто можемо казати и за болест каонијих времена, која се јавља као последица сумње и гордости; ту болест држе често за меланхолију; због ње догађају се сада често самоубијства. Златоуст особито настоји да умири