Српски сион

Бр. 28.

„СРПбКИ СИОН."

С тр . 471.

свог пријатеља убјеђењем, ријечима св. Писма и примјерима из њега. Скупа с тим, он пзводи из те бољетице, као и из свију зала, које треба да ублажи хришћаиска вјера, иесравњиву лекцију о томе, како треба изгонити ту грозницу сјете и пружати патничкој души живот лак и мпран. Као лијек против очајања, гордости и с а м о љ у б љ а, предлаже он посматрање туђих страдања и вјежбање у доброчинству. „Иди, говори он свом пријатељу, к надзорнику болнице за странце, замоли га, да те одведу болесницима и добро се нагледај сваковрсних болести, нових страдања и свега, што проузрокује стварну болест. Отуда иди у оп 1.у казнионицу и прешавши друга одјељења тог здања, ступи у тамницу, поред које су намјештене клупе, гдје се на слами ваља њеколико биједника, голих, измучених зимом, болешћу и гладом, и само својим изгледом и дрхтањем својих удова побуђују сажаљење код иролазника; они немају снаге нп да говоре ни руке да опруже, — тако су изнемогли од изванредних страдања. Не задржавај се тамо, већ иди даље у сиротиште, које је изван града, па ћеш видити, да се туга, на коју се ти тужиш, може потпуно сматрати тихим пристаништем." Дивни морал, узвишена поука ! Да се уништи манија меланхолије, или кужни зрак туге, Златоуст побуђује у души милоерђе према несрећи ближњега ; он као да говори : „Помози несрећнима, олакшај страдање других, — и спашће с тебе бреме сјете и туге, што често тишти л>уде, богате и талентиране!" „Ти велиш, додаје Златоуст, да све болести, о којима ја говорим, сатиру само тијело, но да твоја болест, која је много жешћа, прожима и душу. Одговарам ти, прво, да она није тако тешка, и слаби тијело мање, него те болести ; а душу узнемирује она не за дуго. Но оне болести, што их споменух, почев од тијела, не држе се само њега, већ се хватају и душе, јако ју узнемирују, лишавају здравог разума, доводе до очајања." Најпослије, мудри савјетник, све сво.је тјешење и размишљање изражава у њеколико ријечи, које ипак могу повратити човјеку слободу његову, потсјећајући га, да ту слободу мора упо-

тријебити на то, да изгони из себе јед сјете, и огради од нападаја лукавога. „Многа сјета штетнија је од сваке демонске власти ; јер и сам зли дух, кад дјелује на човјека, дјелује само помоћу сјете; одагнај сјету, — и демон ће бити обезоружан." Ето с таквим здравим мислима, с тако великом мудрости и срдачном топлотом, Златоуст, дошавши из пустиње да лијечи оие, који не издржаше захтјева пустињачких, — спремао се за свештенство и руководство душа номоћу слова. То слово, та проповјед о Христу, бијаше кроз двадесет година његовим главним занимањем у сред нокварених, највећих градова Истока. Мелетије, епископ антиохијски, поставио гаје већ прије на најнижи степен клИра. Флавијан, прејемник Мелетијев, произведе га за свештеника. Пошто су већ многа дјела разгласила име Златоустово, а дјела побожности прославила његову светост, поручи Мелетије с радошћу, младому пресвитеру, да учи народ велике Антиохије, која је насељенаса двјеста хиљада житеља, хришћана, Јудеја, незнабожаца, који су сви говорили грчки, —- оне Антиохије, која, важношћу својих школа, трговином и вјештинама заслужаваше назив Атине на Истоку ; но Атињани се овде изопачпше, изгубише, и не имађаху великих историчких споменика; са живим и лаким карактером спојише они разњеженост и раздраживост, својствену оном народу, који је често чезнуо за слободом, али нигда не бијаше слободан. Обичај првобитне цркве захтевао је, да Епископ буде уједно и проповједник. Но кад би остарио, или умом ослабио, он би одредио, да мјесто њега говори у цркви који млађи служитељ олтара, пошто је проповјед, за све те народе грчкога поријекла као магнет, који привлачи срца њихова к религији. Слаткорјечиви пастири налазише их код незнабожаца, пошто су прије управљали њима говорници а касније им соФисте даваху прилику, да угодније проводе вријеме. С тога се Златоусти ненрестано тужи у својим проповједима, да је број слушалаца његових много већи од броја оних, који нрисуствоваху код заједничког богослужења. Не само хришћани, већ и незнабошци тискаху се око његове