Српски сион

С тр . 504.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 30.

у свој целини штампани свикодици записници свегптеничких зборова, већ их саопштавасмо већипом само у кратким изводима, у којима је наглашено само то: да ли је дотични свешт. збор с начелне стране прихватио мисао о свешт. удружењу — а о раснрави нредложеног иацрта правила п о предлозима појединих зборова, у тима кратким изводима није могло бити говора прво — као што рекосмо — већ и из самих техничких разлога, а друго и с тога, јер расправе предложеног нацрта и конкретне предлоге појединих зборова намерно остављасмо, да их по одржаним свештеничким зборовима паралелно групишемо и из љих онште резултате и поуке изведемо, -— а најпосле и с тога, јер не хтедосмо саопштавањем предлога једних зборова да упливишемо на донашање предлога других зборова, већ хтедосмо, да сви зборови са свим слободио, без икаквих уплива и утицаја са стране изреку своје мишљење о нредложеном нацрту. Но међу свим овим разлозима, са којих не могосмо или не хтедосмо зборске записнике у овом листу у свој целини им саопштавати, најважнији је разлог — разлог техничке немогућности, који не могосмо ни игноровати ни отклонити. Но из тога, што нешто у „Сри. Сиону" — из појмљивих и оправданих разлога — иије могло бити саопштено — нико нема нрава тврдити, да то у опште и не ностоји. Специјално: из тога, што „Срп. Сион" у својим ступцима није донео расправа предложенога нацрта и предлога за устав свештеничког удружења — нико не може и не сме закључивати, да свештенички зборови предложени им нацрт у опште нису расправљали и претресали, или да у погледу остварења и организације свештеничког удружења немају никакових индивидуалних мишљења и конкретних предлога. Јер, ко би тако иогрепшо закључивати и неразмишљено тврдити хтео, тога бисмо ми лепо ућуткали, а — ако би потребе било — и ружно изобличили са оних 25 опеежних записника свештеничких зборова појединих протопресвитерата, које записнике ми до сада. у рукама имађасмо, а већину истих и сада у рукама имамо, те ј

се из њих уверавамо, да свештенички зборови широм целе митрополије карловачке, нити су ћутке прелазили преко предложенога им „нацрта правила" нити су их тек олако и поврпшо расправили, већ баш на против видимо, да су свештенички зборови иитање о свештеничком удружењу већином свесно и достојанствено расправили, а уз то да су иарочито о предложеном нацрту своје мисли подробно и исцрпљиво измењали, и најзад, да еу у погледу остварења и организације свешт. удружења донели многе здраве закључке и добро смишљене предлоге, тако, да ће се номоћу истих пптање о свештеничком удружењу, не само са свих страна јасно расветлити, већ и целисходно решење његово знаменито олакшати. Имајући пред собом те зборске записнике ми морамо, у име свих одржаних свештеничких зборова, одлучно и с индигнацијом одбити подвалу: као да свештенички зборови нису ни расправљали „нацрт правила" за удружење, већ да им је главна цел била: да са зборова одашиЉу ласкаве поверенице Његовој Светости г. Патријарху и преосв. г. г. Епископима, који — мимогред буди речено — свиколици и без тих повереница могу са свим лепо, као и до сад, постојати. Што се тиче пак самих тих повереница, ми смо о њима у овоме листу већ исказали своје мппп.ење, а сада Додајемо само толико, да су те поверенице Његовој Светости и преосв. Епископату у истини слободан и чист излив осећаја дотичних свештеника, којему су они, по својој слободној вољи, без ичијег и икаквог утицаја са стране видљивог израза дали. Да је то тако, а не друкчије, закључује се и отуда, што такав осећај у данашње време није могуће вештачким начином или силом изазвати, баш као што га, с друге стране није могуће ни сузбити и угушити, ако се већ појавио и развио. Иначе, у колико смо ми разумели смисао већине тих изјава поверења појединих свештеничких зборова, оне управо и нису толико поверенице, колико захвалнице Његовој Светости г. Патријарху и преосв. г. г. Епископима на томе, што су с готовошћу изашли на су-