Српски сион

В р . 30.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 505.

срет давнашњој жељи свештенства у погледу свештеничког удружења, Такове пак захвалнице не могу се сматрати неумеснима — јер их је сваки разуман и увиђаван човек сматрао за акт учтивости и као знаке конвенцијоналне благодарности према надлежној духовној власти, која је дозволила и омогуКила, да се свештенство у напред крене и да се у зборовима својима посаветује како о црквено-народним тако и о својим личним и сталептким потребама, У осталом звали ми те изјаве свепттеничких зборова повереницама, или захвалницама, и приписивали им обични конвенцијонални, или други који, дубљи значај, нико се не сме и не може с правом срдити и љутити на тај поверљиви одношај између свештенства и Епископата, већ баш сваки искрени нријатељ цркве и народа треба да поздрави ту појаву као зору лепше наше будућности. Јер, кад је преосвећени Епископат наш учинио оно, што до сад једва да је икада учинио, када се приближио своме свештенству, кад је из висине свога положаја сишао с поверењем својим сатрудницима - свештеницима, пружио им руку иомоћи да могу остварити своје удружење, што значи: да могу развити своју снагу и величину, да могу утврдити свој интелектуални и морални углед у народу, да могу обезбедити и свој материјални и друштвени положај — а изнад свега тога, да могу удруженим снагама, сложним и споразумним радом што више користити цркви и народу, — кад је велимо све то учинио преосв. Епископат, и кад је уз то расположен, да и у будуће буде на руци и у помоћи своме свештенству, — онда је заиста и заслужио од свештенства најтоплије захвалнице. А ако би се тим изјавама хтео приписивати какав дубљи значај, а наиме: као да би свештенство хтело тим изјавама да искаже и документује, да у данашњим ириликама, после толиких разноврсних неуспеха и при дапашхвим растрованим страначким одношајима, свештенство не жели више да својим положајем и упливом служи и кулучи појединим политичним странкама, већ остављајући на страну сваку политику, хоће

да ступи у искључиву, ревну и одану службу своје нравославне цркве и свога српског народа, те у заједници, слози и свагдашњој љубави са преосв. Епископатом, све снаге своје да посвети решавању свога узвишеног свештеничког задатка у ширем хришћанском и родољубивом смислу, — то се и иа то нико не би могао с правом срдити и љутити, јер толико далеко ваљда још нисмо заблудили, да замерамо свештенику — слузи Христовом, што се хоће чврсто да држи цркве и науке Христове, или да осуђујемо свештеника ваљда за то, што се с љубављу и поверењем односи према своме предпостављеном Епископу, с којим мора по једним и истим хришћанским начелима, у једном и истом религиозно-моралном правцу, са једнаком апостолском ревношћу у једном и истом винограду Господњем да ради. Било дакле да су изјаве свештеничких зборова обичне конвенцијоналне захвалнице, диктоване само разлогом учтивости, било пак да су те изјаве-поверенице адресоване на врховну поглавицу цркве и преосв. Епискоиат ради документовања јединства у духу, солидарности у тежњама и сложне заједнице у радњи и мислима — нико не може свештенству е разлогом замерити, што је такове захвалнице и поверенице од себе издавало. Они, који ради тога замерају свештенству. чине то једино с тога, јер се боје једнодушности, слоге, јединства и заједнице између свештенства и Еписконата, знајући да слога између њих и заједнички им благословени рад у истинску корист цркве и народа, може многим и многим себичњацима и лажним нар. приј атељима и сувише злокобно да помрси себичне им и криве рачуне. Иначе свештеничко удружење могло се и без тих захвалница и повереница са свим лепо спровести. Ми бар с наше стране као што смо то у овом листу не само напоменули, већ и разложили — нисмо одобравали, а још мање потпомагали и изазнвали (као што нам се с некоје стране лажно пребацило) писање п издавање такових изјава, захвалница и повереница, већ ии за то, да им се не би интенције с противничке стране криво тумачиле — али кад