Српски сион

Б р . 31.

а (П'ПС1Л1 СИОН."

С тр . 533.

Порицати иотребу удружења, које себи поставља задатак, као што га себи поставља свештеничко удружеље, нредложено у „нацрту правила"; окомити се пебираним средствима против покрета за остварење тога удруа^ња за то, јер се удружењу у задатак поставља и то: „да проучава и иретреса, кад то од иреке потребе буде 7 предлоге за срп. правосл. народно-црквени сабор, и да у томе погледу и своје резолуције доноси", — не може се оправдати „разбором" никад. Ако опозиција мисли, да није целисходно и корисно унашати тај задатак у делокруг удружења свештеничког, онда би једино коректно, логично и мудро било рећи : „ту тачку задатка удружењу треба брисати"^ па изнети за то стварне разлоге. А нехтети зидати кућу за то ; јер је у грађевном плану један прозор више пропониран, него што трсба или се коме допада, не верујемо, да ће ко год одобрити. Одбор, који је спремио „нацрт правила" за удружење, спремио га је и нзнео иред свештенство к а о п р е д л о г. Свештенство ће имати на скупштини, која ће се у ту цел сазвати, да реши хоће ли удружења. бити и са којим задатком. А кад је тако, онда опозиција против самог у д р у ж е њ а, какова се в е ћ с а д а, окомила на њ; онда изјава о немогућности члановања у удружењу, које тек треба да се прими, закључи и организује, — не може се оправдати ничим, јер све је то: син пре оца. Штов. опозиција, бар ст. бечејска, врло је брзо своју носледњу реч изрекла. То је у осталом њена ствар. А нас се тиче, овом приликом, њено придавање предложеном тек и у идеји удружењу неког реакцијонарског карактера, сумничење „смерова" његових и сравњивање истог са парцијалним зборовима у Ст. Бечеју и т. д. Све што је у том правцу написано у бр. 67. и 74. „Браника", кад би истина било, морало би у сваком родољубивом срцу изазвати зебњу, у сваком „разбору" сумњу и опрезност. Ми не осећамо зебњу, не видимо разлога сумњи и „опрезности", каква обузима, и у којој страхује штов. оиозиција. А зашто обузима њу ? Кад се више говори и ннше, каже се и оно, што се нначе хтело под „закопчаним капутом" задржати Ево до сад прећутаног разлога: „и баш зато, што овакови људи ексклузивног

држања инсценираше ствар о удружењу свештеничком, баш зато нам разбор налагаше опрезност, која у споменутој изјави тројице свештеинка свога ма и слабог пзраза доби." Судећи по речи „баш", ово је темел,ни разлог зебњи, сумњн и опрезности штоване опозицијеилиг. Ј1. К. Иосле оваквог разлога, ми бисмо иред сваким „разбором" могли бити ослобођени дискусије са г. Ј1. К. у питању свешт. удружења нашег. Јер ако је истина увек, онда је и сад: „какав извор, таква вода". > Оснивајући своју зебњу, сумњу и оирезност на чисто личном разлогу, и није могла штов. опозиција доћи до других конзеквенција, него до којих је дошла. Да, личност, она је код нас ндосада решавала, и као што видимо, некима су личности и сад мерило за висину идеје, за узвишеност мисли, ваљаност тежње, корист покрета. То је онај рђави, претрули материјал, којим штов. опозиција пуни своје топове; то је онај погрешни и нестратегијски начин и такт, којим их иали иа покрет за остварењем удружеља. И штов. опозиција јамачно већ ужива, замишљајући себи тај покрет разнесен ђуладима њених топова по бојноме иољу њених разлога, а људе тога покрета „у ранама на бојишту". Па? Могуће је, да ће од њихове зебње, сумње п опрезности, још ко год зазеисти, посумњати и опрезним постати, јер све је то ирилепчиво и прелазно као п — зевање. Али да видимо шта ће људи од „разбора". Кад смо ступили у службу мисли и покрета за удружењем нашега свештенства, учннили смо то руковођени и прекаљени оннм начелима и принципима, на оном истом становишту, на којем и са којег смо подизали своју слабу реч за удружење и г. 1887., онда, дакле, кад је могло бити разлога и основа зебњи, сумњи и онрезности, коју штов. опозиција данас, кад тих разлога и тог основа нема, силом изазива и јавном мњењу намеће. Онда смо били на томе, становишту, кад је требало момаштва да се на њему буде, а тек како је лако данас остати на њему, кад нико не види разлога, да те гони са њега. То је становиште јасно и отворено обил>ежено у бр. 10. „Гласа Истине" у г. 1887 овим речима: „Прошле године учесташе у Архидијецези протопресвитератски зборови, па би одржан и дијецезални скуп свештенички (у Крушедолу). Тај нокрет био би е радошћу иоздрављен са