Српски сион

С тр . 552.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 32.

0 ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ И ВЕЧНОМ ЖИВОТУ. (Поводош чланка преч. г. К. Станића „Једно питање еа одговором " — „Г.тас Истнне" 1884. бр. 13. — 17.) (Наставак.)

^Јр.ема сумње, да је „оваплоћен.е, рођење, као васкрсеније Исус-Христово" дело „свемоћи божије." Па кад је „оваплоћење, рођење и васкрсеније Исус-Христово за нас непостижна тајна:" за што да тако исто није и бити не може „за нас непостижна тајна" и то, како ће Бог „оживити ово исто тело" наше? Кад код „оваплоћења, рођења и васкрсенија Исус-Христова" не тражимо, да се „свемоћ божија слаже с разумом," нити иштемо „одобрење" те „свемоћи божије" од стране „разума:" за пгто да то и тако чинимо код васкрсења телеса ? Кад при размишљању о вом долазимо које ум човеков да нитање: 5

васкрсенију Исус-Христо„до извесне границе, преко не може даље": за што

како ће Бог „оживити ово исто тело", сводимо у „границе л.удског ума"; за што да код васкрсења мртвих питамо наш „разум," у ком н каковом случају „признаје и одобрава свемоћ божију" ? А шта о васкрсењу мртвих каже „II. И."? У одговору на 61. питање приводе се речи једног знаменитог оца црквеног, св. Григорија богослова, које су речи узете из „слова," које је исти отац црквени говорио иа погребу брата Кесарија. У тим се речима међу другим наводи и ово: „На скоро за тијем, примивши своје рођено тијело, с којим је овдје мудро живјела, од земље, која га је дала и којој га је била повјерила (т. ј. душа), а на начии, који је познат самом Богу, који их је спојио и опет раставио, прославиће се заједно ш њиме тамо." (Стр. 175.) „Начин" дакле, на који ће се сјединити и спојити душа са телом о васкрсењу мртвих, „познат је самом Богу": с тога оставимо наш „разум" и немојмо се на њега обраћати питањем: „одобрава" ли нешто на овај или на онај начин, „у овом или у оном случају" ! Оставимо нанх „разум", јер знамо и признати морамо, да има „извесне границе," нреко које он „даље" ићи

не може, да је дакле „ограничен," и да се према томе не можемо увек и у сваком случају на њега ослонити! Колико се дакле г. К. Станић могао и смео позивати на људски „разум" као доказ за своје учење — показао сам речима самог г. Станића. (Пада у очи, како св. Григорије богослов говорећи о томе, како ће душа „иримити своје рођено тијело" и указујући тиме на дан општег васкрсења мртвих, вели, да ће то бити „на скоро за тијем" т. ј. на скоро после смрти, односно растанка душе од тела. Нема сумње, да је св. Григорије рекао то и тако у смислу речи св. ап. Петра, да је „пред Господом хиљада година као један дан, и један дан као хиљада година." Иначе како можемо друкче разумети то: „на скоро за тијем"? А ако је тако, онда би нам то могло служити зар као доказ, да би речи „грндетЂ часЂ и нвшћ еств" могли превести са: „ида-час и већ је ту" ?) Пошто сам навео учење г. К. Станића, да „ово наше тело никад више из земље ускрснути и са духом својим сајединити се неће;" пошто сам рекао, да се — по г. Станићу — под васкрсењем из мртвих има разумети „рођење или ускрснуће нахиег духа из свог тела, као из гроба;" пошто сам навео свих пет доказа и разабрао, да ли и колико исти доказују и угврђују оно, за што их г. Станић приводи: да кажем сад и разлог, за што „ово наше тело никад више из земље ускрснути и са духом својим сајединити се неће." Разлог је томе тај: „пошто стварном телу у духовном животу нема места" ; а наводи за то г. Станић и доказ из св. писма: „Тело и крв не могу насљедити царства божијега." (Гал. 15., 50.) 0 „телу н крви" говорићу ниже; за сад ћу приметити ово: „Човек . . . има две природе, духовну и телесну . . . Кад дакле човек има две