Српски сион

„СРПСЖИСИОН."

Пролетос сам имао један укон. Видим, пратећи, да нам се приближују једна кола 7 у којима су седела три човека. Од отих одмах познам да су двојица Назарени, а трећи православан. Ушепртљили нововерци и узмували се, кад наједаред кола стадоше, а њих двојнца полегаше у кола. Само је трећи православне вере седео и држао уздице гологлав, показујући народу очима на своје сапутнике, како су полегали у кола. У таким приликама када је муж Назарен, а жена православна, јш им се роди дете, обично отац ни по што неће дозволити да се дете крсти. Мати употреби том приликом лукавство — чим се муж удалио од куће, таки пошље бабицу са новорођеним дететом у цркву и даде га крстити. Док је отац кући дошао, дете је већ крштено, а он хтео не хтео мора да се помири са крштењем. Ако је мати Назаренка, а отац православан, он њу не пита много, него заповеди бабици да однесе дете на крштење. Ако је умрло које од Назарена, сами га по своме обреду сарањују, без нкакве параде. Пошто је старешина очитао кратку молитву, зграбе мртваца, те чисто отрче с њиме до гробља, које је одмах до нашег. Обележја над гробом немају, шта више ни хумке не начине на гробу умрлога, да му се гроб и не познаје, где је. Чим је испустио душу умрли — од тога часа ништа их више не веже за њега. „Земља је отишла у земљу, од које је и постала; а душа се винула на небо, Богу на истину." Само ако им је могуће, радо ће саранити по своме обреду и онога мртваца, који није ишао у скупштину. Н. пр. Синови и снаје у кући су Назаренн, а старешина отац или мати умрли су. Пре свега гледају да нико од наших не дозна за смрт њихову. Посмртну цедуљу од доктора не донесу свештенику, докле год не саране мртваца. Ако ми се донесе за времена цедуља, таки га дам огласити, а умолим онштинско поглаварство за нолицију, која ће га чувати да га иреваром они не саране. Докле год ја нисам дознао или који од сродника покојникових који нису Назарени за смрт покојнога, дотле се они домунђавају, скупљају око самртника, а чим чују глас звона — таки се разлазе а наш се свет искупи. Одмах се запали свећа чело главе, ирекрсте руке на прсима (јер они по своме адету, спуштају руке поред тела); међу

тим и ја долазим и опевам, али и то у авлији, јер се обично по један Назарен задржи код куће, те неда у собу, осим ако ћу га силом посредством нолиције дати уклонити испред врата. Противити се неће у том случају — а и не сме. Код венчања је сасвим други ред. Сам нововерац жели да му се син венча у цркви. Он сам долази код свештеника у тој ствари. А када га запиташ: — „Па што ви то тражите, када сте Назарен, и Баша вера забрањује венчати се у цркви?" — „Е на мој син није Назарен, ако сам ја." А шта мислиш, зашто баш венчање траже сви са малом изнимком? Сасвим ириродно! Њихов обред венчања није законит, и деца из таког брака немају права наеледства на очеву имаовину. Пошто су се младенци венчали — одлазе кући, где мало ручају а за тим се разилазе кући. Догоди се кад и кад да се свекар мало „развесели" па и запева коју од световних песама, али је тада свршио са скупштином — искључе га, и моле се Богу за спас душе његове у скупштини. Питаш ме: „да ли им се ругају наши?" Догађа се и то, да вичу за њима: „бугери" ! — али они се на то само одсмеју. „Догађа ли се да се који поврати натраг и искрено се нокаје шта је учинио?" Догађа се и то, али тога не пуштају лако, ако се је иоле добро владао, док је био код њих. Цигански га окупе, да опет дође натраг. Данас један, сутра другп,- и тако док се готово сви не изређају. Том приликом употребе све лукавство и сву слаткоречивост. А кад и то не помаже, тада уздану само на кажу: „Има јаког (т. ј. ђавола, сатану) у себи па не може да одоли." „Суђено му је да оде у пакао." Питаш ме још: „Шта веле, зашто им наша вера није добра?" Е па шта веле, поричу све установе наше цркве. Цркву називају „пећином разбојника", иконе „идолима", а служење у цркви „службом мртвим боговима", — иопове „Фарисејима", а наш народ „незнабошцима". Веле, да ни један од ма које вере друге не може наследити живот вечни „само је њихова вера једино-спасавајућа." Нама приговарају да никаква добра дела не чинимо. Имао сам ирилике више пута с' њима разговарати се о вери њиховој, а и о нашој. — „Па зар ти нс можеш и у нравославној вери бити поштен ?"