Српски сион

С тр . 630.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 36.

Тако је то код цивилизованих, иапредиих и увиђавних народа Тако је то код народа, који имају у изобиљу људи, који својим делима или доброчинствима задужују своје сународиике, или целу дружину народну. А како је, иаопако, код иас, код нашег сиромашног, запуштеног и много напаћеног народа!? Како је — ево показаћемо једним класичним примером из наше јадне садашњости, — али да то што јасније покажемо, морамо иочети мало из дал>е. Један од највећих и духом најснажнијих наших црквених јерараха, митрополит Стеван Стратимировић (којега се данашње поколење, а особито даиашња наша журналистика не сећа ни толико, колико се сећа, слави и уважава некојег протераног ћака, који је радио неко време у овој или оној редакцији — те па брзо умрт.о) велимо још једном, тај извесни, слабо слављени и готово од свих нас заборављени митрополит Стеван Стратимировић, удружен са неким смерним занатлијом карловачким (који није био ии близу тако наметан и политичан, као што су паметни и нолитични данашње карловачке занатлије) — основао је и саградио пре неких 100 година прву српску гимназију у Карловцима. Основао ју је и саградио, отворио, учитељима снабдео и ђацима нанунио — у жељи и намери, да и нашем сиромашном срнском иароду сијне најзад из таквога завода луч божаиствене и народне нросвете, те да једном већ и ми пођемо за опима, који су — јаким грудима наших јуначких синова брањени и штићени — од нас сиромаха и јадних јунака далеко и иредалеко у просвети испредњачили. И подиже се у том времену од пре 100 година, смерна зграда карловачке, те наше прве, српске гимиазије. И стадоше на подцјум тога првог вишег просветног огњишта свуда тражени, и једва пађепи виши нарпдни просветитељи, први напш гимназијски учитељи, те нам почеше са вољом и одушевљајем вишим хуманим паукама учити паше духовите српске синове. И гле, то драгоцеио прво иаше просветно огњиште бепге омиљело нашем народу, те се почеше ту скупљати — жедни просвете и слатке науке

— сииови народни из свих крајева, камо нас је Бог расејао. И видеше после Стратимировића и остали црквени јерарси, и видеше после Сабова и остали сабови и занатлије, а са њима виде и цео наш народ --- да је добро, врло добро и корисно, што ностоји она ниска карловачка гимназија, те учи Србе у иравославпом народном духу вишим гимпазијским паукама. И кад сви видеше то добро, ваљда се сви томе и радоваше. А кад се сви радоваше, ваљда бар неки номислише, да ту добру и корисну гнмназију треба одржати и чувати — те да треба за њу тим више учинити, чим пам је милија, потребнија и корисштја. Али време је пролазило, а за карловачку гимназију, бар што се саме зграде тиче, мало учинише наши јерарси после Стратимировића, а још мање сабови и занатлије после оног великог Сабова и занатлије. Сав народ нак знао је гимназију миловати, њоме се хвалити и још више користити — али није знао или није хтео, да јој иомогне. А већ након 50 година свога опстанка требало је згради гимназијској и сувише иомоћи. Јер карловачка гимназија није била палата од тесана камена, или мермера, што за дуго нркоси зубу времена, већ је то — као што знамо била ииска, слаба и трошна кућа, зидана у сиромаштву, намењена само за прву потребу. И она је нрвој потреби одговорила, те ју је благодарни народ, којему је она синове васпитавала, још пре 50 година требао срушити и на њеном месту другу пову и удеснију саградити. Али наш је парод бедан и сиромашан народ — те није могао нове гимназије саградити. Наш народ је доспео да диже револуције, готов је био да пролије потоке крви својих најбољих сииова и да жртвује блага и имања за 1000 нових гимназија или иних просветпих завода — али за иодизање карловачке гимназије био је сиромашан п немоћан. А последице те сиротиње и немоћи, да не речемо — немара иародног у погледу гимназије карловачке, биле су: да нам је зграда исте гимназије већ од толико година својом жалосном појавом на срамоту служила-, да су нам деца у оним мрачним и тескобним просторијама