Српски сион

Стр. 728.

Б р . 43.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕ0.

1111 1 Ж ИЕДЕМ ШМ ШШВА

НА ЕВАНЂЕЉЕ ОД ЛУКЕ ГЛ. VIII. ЗАЧ. XXX. СТ. 11—17. анашње свето еванђеље има у себи

џ " много што шта, што нас хришћане може поучити. Посмотримо му изближе садржај. У једном незнатном и маленом граду јудејском — Наину сахрањивала је удовица мати свога јединца сина. Силаи се парод слегао да утеши несретпу мајку у горком јој јаду. Али све то не беше несретној мајциутеха: она сахрањује сииа .јединца, понос и дику своју, потпору и сву иаду старости своје. Није се она задовољила, кад је видела силан народ, који се скупио на ногреб, није њу тешило учешће рођака јој и ближњих — она је скрушена јадом и болом ишла за сандуком сина свога, стрепећи од ужасиог тренутка оног, који ће јој за навек хладном земљом покрити сву наду њену. Али баш онда, када се по људском схватању, сва нада на боље губи, јавља се помоћ божја. Баш на изласку из села срео је погреб Христос Спаситељ са ученицима својима. Неутешап јад и бол удовице матере тронуо је срце Христово, препуио љубави. Он задржи носаче и рече мајци тужиој : „не нлачи" иа ириђе за тим мртвацу те рече: „младићу, теби говорим, устаии!" И смрт се покори вољи гоеподара евога и врати своју жртву. Мртвац се диже жив и Господ га нредаде мајци његовој. У овом светом еванђељу задивљује нас у нрвом реду божија номоћ, која долази, као што се види, у пајтежим тренутцима живота нам. Када почну па нас наилазити беде и иевоље, ми обично клонемо духом. Мислимо тада, да смо остављени и заборавл.еии, и вољии смо чак и иа Бога да роптамо — но треба знати, да над нама вазда бди најмилостивије око Госиода и Бога, који се о свему и свачему брине. „ Кечерх водкоритсА пллчк и заВтра радостк" (Пс. XXIX. Ст. 6.) вели св. писмо и ми ,,скгсфЕ слезалш радостио пожнет" (Пс. 125. 5.), ако само пе изгубимо наду на Бога Кад нас невоље у животу хоће да

савладаЈу, нриоегнимо тада „тихом пристаништу", под заштиту Господа и Бога и из дубпне душе номолимо му се: „Госиоде, снаси нас" и оп ће нас охрабрити слатком речи својом: „немојте малаксати, ја сам ту, не бојте се." Но није са овим само исцрпљен значај данашњег св. еванђеља. Нас мора задивити и оно живо учешће, које је Христос показао према мајци, сиротој удовици. Учешће то казује нам, да је породица нешто важно и свето, када и Господ учествује у њеним радостима и жалостима. У нашем иесретном веку нак хоће да се обесвести та најсветија свеза људи, свеза породична, хоће да се разори то свето скровиште за васиитање деце за заштиту невиности девојачке, за освежење људи од умора и труда у животу, за одмор радом и болешћу изнемогле старости. Човек са болом у души мора да гледа на свагдање лакомислено рушење нородичних веза, па и на саме најсветије везе брачне. Ови нојави бивају без разлике у свима круговима друштвеним. Са свију страна и доста често чује се, како се ж на тужи на мужа, што никад није код куће, него пије и карта се и тако харчи тешком муком • стечено имање, а међу тим баш он непрестано псује и замера. А мужеви се туже опет на жеие, да нису добре домаћице, него дочекују мужеве са заједањем и иребацивањем, те се мужеви с тога у дому своме осећају као странци и не налазе у њему никаква уживања ни задовољства. Но браћо моја! Ма како нам велике биле и тешке породичне беде и невоље, незгоде и непријатности, треба увек да нам је на уму. да сам Господ Бог учествује у породичним бригама и невољама нашим. Па, кад вам потеку сузе низ образе, које вам изазову ма које породичне патње, знајте, да Бог види и броји те сузе; њему подигните еузне очи своје, помолите му се и ви ћете осетити, као да вам се одваљује