Српски сион

С тр . 730.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 48.

карактер; и не треба да се обављају с нехатошћу, у омислу само спољашљег, Формалног испуњавања зваиичне обвезе: ииак треба да их иарохијапи свагда нримају као поеете пастира т. ј. духовиог руководптеља породице. Кад то тако буде, тада ће носете пастирске саме собом добити извесни одређени карактер и цел. Породица ће тада сама изићи иа сусрет оним духовним доброчинствима, што их пастир хоће у њу да унесе својим посетама. За човека повученог у себе, који је навикнут да проводи време усамљено с књигама у својој соби, често су иастирске посете мучан и тежак посао, за који се сваки пут иште особита иапора и одлучности ради његова извршења. За то оне имају и већи значај за њега, јер му пружају битну помоћ у трудној му службн. Древиа практика источних и особито западних цркава сматрала је пастирске посете као једну од најбитнијих дужности пастирске службе, која се вршила у одређено време и имала Формално -религиозни карактер, јер су се те посете почињале беседом о религиозним предметима и завршивале се свагда молитвом. Ми смо далеко од помисли и жеље, да ма у чем умалимо тај узвишеии, вековима освештани поглед на пастирске посете. Неки одличии иастири још га се и сада држе. Приповедају о неком знатном настнру, да никад није носећивао кога од своје пастве, а да није с Њим држао сходпу молитву. Он није никад ноказао или изразио гњев или досаду за време својих посета, премда је често било повода к томе. Кад је походио болеснике, свагда је делао по савету лекара и у сиоразуму с њиме; и у опште је био врло умешан у саобраћају и опхођењу са својим парохијаиима. Но сваки човек не влада у тој мери пастирским тактом. Што се нарочито молитве тиче, нужно је рећи, да њоме не ваља пресецати беседу из ненада или у невреме. Она није свагда умесна и саобразна цели. Треба имати на уму време, случај, духовно стање дотичиог лица; иремда је нужно казати и то, да има људи, који су тако проникнути духовним расноложајем, да молитва за њих никад није непријатна. Они најлепше изражују свој сопствени ре-

лигиозни расположај у молитвеном оиштењу с оним, од кога добијају дубоко схватање истина вере и сгалну одважпост за остварење њихово у праведиом животу; а иосредством молитве могу онн пајлакше утицати на срце својих ближњих Да нокажемо неке важгшје и благотворније резултате од пастирских посета. а.) Утврђење религиозних истина у душама појединих парохијана. Да се еванђедска истина, која се с црквене катедре проповеда, прими и усвоји, зависи од ступња пријемчивости слушалаца, која је у онште променљива и непоуздана; вихар искушења, световни утицаји лако разгопе добре утиске, што су после нроноведи изнесени из храма. Приватна засебна беседа, која се постојаио с тврдом и искреном вољом говори у дому, иајлепше је средство да се утврде ти добри утисци, који су добијени у цркви, јер ту свештеник пепоредпо утиче иа душу слушаоца. Ако се проповедање слова божјег с црквене катедре може упоредити са сејањем, то се пастирска беседа с парохијанима у њиховим домовима може упоредити с одласком сејача на њиву, коју обрађује. Каткад долази пастир у сумњу и неизвесиост, видећи да нема нриметна успеха и резултата од свог марљивог проповедничког делања; но тај неуспех од нроповеди врло је пој м.ћип с тога, што нроноведање није пропраћено приватном, личиом иоуком у дому парохијана. Семе еванђеоско бива често пљеном птица небесних; трњу светских брига и немира оставл>а се отворено иоље да га угуше. А какви се други резултати могу очекивати од таког иоступка? Ако се за лечење телесних рана иште много труда и бриге, то душевне ране треба тим више да буду Предметом неуморног и врло иажљивог старања. Најпосле, нужно је много разума и искуства, да се па1,е за ову или ону религиозну истину носебна примена у животу појединих нородица и личностп. Понекад просто навађање каквог текста из св. писма, употребљено у згодно време, може да има силна утицаја на паству. „Јер је жива реч Божја и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе етране: она пролази до рас-