Српски сион

Стр. 734.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 43.

1)6]) и у мировински фоид требали да уилаћују и то 3°/ 0 ио својој плати. Можда ће ко хтети рећи: одређивати и иалагати, да у мировински фонд уплаћује онај, коме мировински фонд није нуждан — значи силити и законом натеривати некога на даваље помоћи, на прилагање; а то нити бити може, нити сме. Тога, који би ми то приговорити хтео, подсећам на то, да је: „љуби ближњега својега као самога себе" — не божија воља и жеља, него божија — заповед, и то такова заповед, од које „веће нема". (Мар. 12., 31.) Истина „предложена уредба" набрајајући у §-у 9-том „изворе на подизање и умножење Фонда" мировинског, наводи под в.) „добровољне прилоге и поклоне"; но то се односити може и мора више на световњаке; свештенство је дужно у мировински фонд прилагати. На послетку: ја не питам, шта је Богу угодније, ја питам само, шта је човечнпје: или законом обвезати удове и имућне свештенике, као и манестире и калуђере на уплаћивање у мировински фонд , па дати помоћ и потпору и удовицама и сирочадима прве године умрлих свештеника; — или напустити и оставити на милост и немилост света и људи удовице и сирочад прве године умрлих свештеника тако рећи

само за то, да се они на уплаћивање у мировински фонд не силе и не обвезују, којима то уплаћивање не би тако врло теретно било?! Не, не ! Не правимо разлике међу свештеничким удовицама и сирочадима! Не постављајмо границе, до које мора или треба неко свештено лице да живи! Дајмо п о моћ и потпору и удовицама и сирочадима, ирве године умрлих свештеника! Дај л/ о им помоћ и потпору баш за то, ш то ће их бити мало! Дајмо им помоћ и иотпору, јер дати можемо! Можемо, ако хоћемо!А не смемо, да не ћемо! Па ако и само једну свештеничку удовицу беде и невоље, немашти не и сиротиње опростимо; ако и само Једно свештеничко сироче — голо, заоденемо, — гладно, наранимо — жедно, напојимо: много смо добили, јер: „Господк . . . сира н вдов8 прУи /ШТх". (Псал. 145., 9.) „И же лцн напонтх единаго ш ,иаак1р; сн^к ч<пшн> ст8д{нк1 б0дк1 ... не погВкитх л13дк1 скоеа ". (Мат. 10., 42.) „Понеже сотвористе едино/иб си^х вратји /Иоих"А'Ижшн^к лпгк сотворнт". (Мат. 25., 40.) На дан „Зачећа св. Јована Крститеља" 1892. Радмио Љубибратић — Банаћанин.

љење, „сигурати" (по југозап. крајев.) = готовити: кад му станем сигурати ручак —, „сигурати се" = с п р е м а т и с е, оправљати с е, „сигуран,-рна,-рно" (највише но зап. кр),

81 с ћ е г, 8 е с и г и 8; овај придев и придог „ сигурно," то је италијанска реч 81сиго, која је постала од латинског 8 1ие сига = без бриге,

•МШтНСтШ? ОШВ У МШ11 Р§§» Ш 11Ж (На част Његовој Светости, преузв. госп. Георгију, патријарху српском). (Наотавак). 20. Таки је мелез, сустримак, ћЉпАа и реч „занимација", т. ј. сриска основа а латински наставак; треба дакле занимаае. Излишанје последњи наставак и у овим речима: „етикеција," итал. еНсћеМа, нем. е1Гке11е, Франц. еПдиеИе, где треба само етикет, — та, — т у; „секирац-и ј а" („секирати"), то је итал. вессаге, §есса*ига, нем. 8есклегеп = једити, љутити; љутња; „сигурац-иј а" место „сигурност" и „сигурање" = готов-

а српски се каже : п о у з д а н,

но, ј ама-

чно, без сумње, за цело; уверен, утешен, охрабрен; без бриге, (обезбриж е н, о б е з б е ђ е н). — Не треба нам ни италијанеко „преша" и „прешно" = р г е 8 8 е, р г ез8ап1е, јер имамо своје речи хитња, хи-

ж у р н о. вак „иста"

И у овим речима не треба наста-

„начел-иста,

то Је српска реч са

грчко-романским наставком а срнски се каже човек од начела. Така је шарена реч и „ фи-