Српски сион

Стр. 744.

„СРПСКИСИОН."

В р . 44.

нашег дркв. нар. живота, све автономие установе љуто страдају — као да их и нема или да су поништене. Горко искуство из иотољих година баш о томе, упућује све пријатеље цркве и народа, да пораде својски и евеердно на томе, како би се између јерархије и народа по • стигао оиај благословепи споразум, који је први услов подесном развитку целокупног нашег црквено-народног живота. И заиста за ове две и по године дана, од када је законитим путем сео на столицу српских патријараха, Н>ег. Светост г. Георгије Бранковић, чуле су се и сједне и с друге стране речи: да се искрено жели сггоразум између јерархнје и иарода, односно између енискоиата и цркв. нар. заступника на срп. нар. цркв. сабору. — Но да ли је поред пустих речи и исказаних жеља, и једна и друга страна и стварно ишла за тим, да се тај жељени споразум између јерархије и народа утврди!'? Ко познаје наш автономни ншвот и околности за ове потоње 2—3 године, тај ће знати и признати, да је од стране натријарха и епископата све и сва чињено, да се постигне споразум између народа и јерархије. Од када је данашљи св. патријарх на челу епископата, наша јерархија не игнорује више наше автономне цркв. нар. установе, од страие епископата не иречи се радња автономних оргаиа, нити се кочи точак у строју и суставу наших цркв. нар. власти. И св. патријарх и преосвећена господа епископи дадоше од себе довољних доказа, да поштују наше автономне установе и да су — док су те установе у животу и крепости — вољии и спремни у оквиру и духу њихову радити у корист развитка наше цркве, народа и нар. цркв. автономије. Епископат наш. са новим натријархом на челу, сишао је са пол,а круте негације и прешао је па поље позитивног рада, у духу автономних установа, те је у томе правцу постигао — према лошим приликама — доста лепе и поврљне резултате. Напуштен је правац пређашње цркв. иоглавмце, који је за тим игаао, да се спречавањем законитог автономног рада — сама автономија дискредитује и нред светом ненрактичном и илузорном при-

каже. У интересу споразума с народом, епископат је престао пркосити и изигравати автономне установе — већ је ночео радити и радио је, те је и успео, колико је, према иаслеђеним замршајима, урадити и успети могао. Последице су тога обрта: да се у самом центру у Карловцима, које код епархијских, које пак код митрополијских власти тамошњих, за ове 2'/, године, у духу автономије, аукорист цркве и народа, радило и урадило више, него можда за 10 —12 прошлих година. Последица је даље тога обрта на боље и то: што су до данас готово у свима епархијама одржане епарх. скупштине, па су епархијске управе освежене и зановљене новим члановима и здравијим органима, те се услед тога данас већ у свима епархијама много боље, брже, верније и успешније служи цркви и народу, а тиме и цркв. народној автономији, но гато је то икада до сад било. Као што по томе видимо наш епископат је делом доказао, не само да поштује наше пркв. народне установе, већ да у духу тих установа и ради онолико, колико му је при данашњим околностима могуће да ради. Па бага, ако и није све учињено, гато се могло учинити, показана је бар добра воља у правцу автономног деловања. Према томе показао је данагањи епископат и својим држањем према народу и автономним установама и својом радњом у оквиру тих установа — да му је озбиљно стало до споразума између народа и јерархије, те да се на темељу тога споразума догради нагаа недограђена и доста разривена автономна зграда, како би се могло у њој гато вигае добра учинити у корист цркве и народа. Питање је сад: да ли је и од стране народа и народних представника рађено и урађепо све, да се поравпа иут томе жељеном споразуму измећу епископата и народа ? Кад узмемо, као гато узети морамо, да се воља народа очитује у вољи његових заступника на срп. нар. цркв. сабору, а нарочито у вољи и држању оних црквенонародних заступника, ко/ји су поверењем сабора изабрани за чланове сталног Саборског Одбора и одбора 15-орице, — онда^