Српски сион

С тр . 780.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 46.

може бити да се оне и вама самима неће свидети, може бити да ћу вам се и замеритм. Али све је то пишта према горчини којом иас запаја свест. да из малодушпости нисмо смели да јавно кажемо истину. Што народ паш даиас лута као по мраку и страда свакојако, томе је у мпогоме крива малодушност његове интелигенције. Има ли данас ма где озбиљног, свеспог и родољубивог Србина, а да с тегаком бригом и зебњом не погледа на најближу будућност иагау? Да је у народу наптем све то већи неред, забуна и пометња, да смо на пајважнијим правцима иародпога живота свуда у назатку, то је па жалост тако видљив и оиипљив Факт, да га нико озбиљно и не пориче. Али налазећи се пред њиме, ми смо до сада примењивали две методе ирема њему. Једна је метода у томе: гато ми сви и сваки с гледигата своје партије — призиајемо, да се народ пе налази у правилноме и здравоме стању, и одмах с ускликом објављујемо: да се та болест његова може лако да излечи, само ако народ пусти да извесиа политичка партија примени на њ свој политички програм. И један народ, као трпељиво и лаковерно створење, пуштагае да му се редом ирилеиљују разни политички „пФластери". Сваки од њих пекао га је више или мање и извлачио му пликове и умиожавао жул.еве, али му здравље повратио није. И као што ни до сада није нагаао лека ни у либерализму, ии у напредњагатву ни у радикализму, тако га иеће ии од сада, иеће нросто за то, гато овакав либерализам, овакав прогресизам и овакав радикализам, какви су се до сада у српском народу јављали, нису лек, него само плод оигате нагае народне болести. Друга је метода у овоме: призиајемо пародпи пазадак и пародну поремећеност, на се онда тегаимо, и за наше нартајске циљеве користимо, бацајући сву одговорност за то на нагае полишчке противнике. Многима изгледа да главни узрок нашем политичком растројству лежи у нашем

партизанству, н у самој подели у партије. Али то само по себи није узрок. И у других парода има партија, али нема овог нагаег чуда. У других иарода је партија природна н иужпа оргапизација, којој је искључиви циљ, да служи опгатим иитересима народа. У нас, иа жалост, тако иије: бар тако до сада било није. У нас лична себичпост успева да партију претвори у згодпо оруће за постизавање личних себичпих циљева. У место да се партпја служи личностима па службу народа, у нас личиости мисле да имају ираво, да се партијом служе да сисају срж народа! У иас народ служи партијама, иартија служи личиостима, а личност се руководи само својим личним и себичпим обзирима. Ово је савршепо наопачке изврнути природни ред у сваком здравом народном организму. Он је у нас могућан само за то, што нага народни организам није здрав. И гато је личност нека, дрзновенија, себичнија и бестиднија, у толико је успеганија. А успех њен само јога више ободрава себичност и бестидност. Је ли чудо, гато се оне бујно гаире и нанредују? Је ли чудо, гато је себичност као морална Филоксера ударила у корен • лози српској? Је личудо, гато се народна нагаа крепост исисава, и гато нага народни виноград вигае илода не доноси?! Ми волимо сваком приликом да се нагаим јуиагатвом и нашим витегатвом хвалимо. У самој ствари, и ако само смете једном непријатном Факту у очи да погледате, видећете: да се, на жалост, јуначки и витегаки дух гаси у народу пагаем. Нити с.е томе чудити ваља. Право јунагатво и право витегатво не могу да дишу ваздухом, који је задахом себичпости отроваи; не могу да живе онде, где лична корист експлоатише нартију, а партијска народ. Ту љубав к народу постаје гаупља Фраза. И ниже иада, јер се њоме себичњаци често служе,да као иеким леним плагатом покрију ругобу свога лицемерства и своје грамжљивости. (Наставпће се.)