Српски сион

Бр. 47.

„СРПСКИ С110Н."

С тр . 817.

стало до бића и наиретка своје цркве и школе, свога клира и учитељства, до мира и задовољства свију сталежа и редова. Сл. саборе! Да не трошим још више општих речџ, те да ми се не пребаци, да се ја само служим Фразама из конссрвативног катихизиса, нека ми је слободно, да нређем на практична нитања, те да покажсм, шта ја под мало ире изреченнм начелима мислим. Ја нећу, сл. саборе, да нојединостнма из специјалне дебате морим овај сл. сабор, али нека ми је ипак допуштено, да на неким нојединостима разјасним своје мишљење — те да ми се не иребаци: да само критикујем, а не знам, како би се стварн могле боље удесити. Ја ћу иочети са аутономним лшвотом у нашој црквеној општини. Сл. сабор ће ми свакако онростити, ако нодробно не говории о нереду и међусобној кавзи, која одликује наше онштине и њене органе. Ја ћу само то да кажем: да дотле не могу напредовати наше цркв. оиштнне, док се на место данашњег и з б о р н о г система не уведе в и р и л н и с и с т е м, као што је уведен код нолитичних општина. Половицу скуиштинара би ваљало редом узимати из листе оних, који плакају највише пореза, а само другу ноловицу ваљало би слободним избором бирати. Сбикако би ваљало јако смањити број скупштинара, којих би по овом уставу могло бити и 120. Градови од 40.000 душа немају више од 40 скупштинара, наш сабор нема више од 50 световних застунника, а сабор краљевине Хрватске и Славоније не броји више од 88 чланова. Налазим, да би и целисходно било, да се највећи део делокруга скупштине нренесе на црквени одбор, јер знам из искуства, да чести састанци скупштине само нотномажу сва1;у и мржњу међу народом, да врло мало има скугпнтина, које врше своју дужност, а ми себи уображавамо: да је ту неки општински нарламенат, који бира и заповеда, контролује и газдује — а у самој ствари не ради ништа. Црквена општина је у сваком смислу т емељ наше аутономне зграде. Док се тамо не направи ред, док се тамо не измире свештеник ц световњаци, док тај органпзам нема сталног и чврстог сустава, дотле ћемо мн и сав народ забадава разбијати главу, како да установимо наиредак наше цркве и нашег народа. А да се успешно организују црквене општине — то опет не може бити, дђк се не осигура иоложај

п а р о х а, док му се не обезбеди опстанак, док му се не подигне углед. А то неће дотле бити, док се не буде други кључ за парохијал пронашао и док не престану ти огромни парохијални заостатци, који у појединим општииама — разуме се кроз више година — неколико хиљада Форината износе. Кључ за парохијал — који је у овом статуту тако уметничким начином, иа шта више и неправедно састављен — не може други бити, него да се прорачуна као постотак државног п о р е з а. А материјално стање свештенпка дотле неће бити осигурано, док наш свештеник не прима своју нлату из порезног уреда. Тек онда, кад буде наш свештеник постао м а т е р и ј а л н о о с и г у р а н, онда ће раз лог многих свађа и мржња у општини престати, онда ће више младих људи бити, који ће наћи свој рачун, да оду у свештенике, онда ће норасти и углед и ауторитет наших иароха, онда ће с ноносом моћи бити парох и нредседник у црквеној општини. (Тако је, тако је! — са више страна). И с тим сам доспео на једно нитање, које спада међу кардиналне чворове овог статута на и целе данашње дискусије око нашег аутономног живота. Ја еам — у кратко речено — тога осведочења, да н а р о х мора бити н р е д с е дн и к бар у сеоској црквеној о п ш т и н и. Признаћу, да има и лоших свештеника, који не заслужују бити председници, али сам ипак уверен, да је у огромној већини случајева парох ипак најбољи председник. То већ следи из тога, што је он у селу поред учитеља много пута једини човек, који зна читати, писати и који бар иојма о осталом свету има. Али баш и зато, што мислим, да је учвршћење, стабилизација општине данае пре свега нужна —■ те да нрестане кавга, свађа и иартизанство баш зато и судим, да ваља председништво за сталну личност, баш за пароха, везати. Дајте епископу јачу дисциплинарну власт у руке, укините данашњи начин избора иароха—-који само корумпује народ и понижава углед свештенства — па ће онда и ноложај пароха бити одмах друкчији и народ ће сам бити први, који ће молити, да му свештеник буде председник у општини. (Тако је, тако је! — на десници). Какви су данас нредседници у сеоским општинама, то је ваљда свима познато. Има и