Српски сион

Б р . 48.

„СРПСКМ СИОН."

Стр. 887.

зора, него да остане и даље врховна управна власт у снољашњим иословима наше дркве и школе и наших заклада. Предлогом одбора јнетнаесторице хоће се у ирвој линији, да се та ингеренција државне власти у наше автономне нослове одклони. Неко је од противне господе рекао, да не смемо тај предлог црихватити с тога, што нам је државна влада наноменула, да га донесемо ; рекао је: Шпео Вапаов е! (Јопа СегегИек. Али не стоји ствар тако. Нама влада не шиље никакав дар, него нас унозорава, да размислимо, не би ли добро било, да нриредимо укунно устројство органа наше автономије у једну целину. Та мисао одавно постоји у нашим круговима. Нама је добро дошло такво расположење владе ирема тој потреби нашој, те ако се споразумемо са нашом јерархијом, ми се иадамо, да ћемо тим лакше задобити и иревишњу санкцију за предлог одбора петнаесторице. Још је неко од противне господе рекао, да је то велико иитање, хоће ли нам круна добре установе, које су језгра тога предлога, потврдити. Али та потврда не зависи од нас и нисмо ми за њу одговорни. Али ће противна господа бити одговорни за свс иоследице, ако нас они спрече, да ми тај иредлог не узмогнемо ни нредложити на иревишњу потврду. Предлог одбора петнаесторице оснива се на постојећим уредбама, зграда целокунног устројства изведена је на, постојећим темељима. Изме1;у чланова овога сабора, који би хтели сасвим ново устројство и оних, који би хтели да остане све ио старом, по садашњем устројству, ос-нова одбора иетнаесторице стоји по среди, она је производ цравилног и поступног развитка наших иостојећих автономних установа. Њена је врлина баш у томе, што ће она створити боље стање у нашој ццкви, него што је ово, које сада ностоји. Ја се не ћу да упуштам сада у поједиоети предложене оенове одбора нетнаесторице; томе ће бити меета, кад се отвори енецијална дебата. Главни добитци у тој оенови леже у томе, што се врховна автономна нрава јасно и изречно придржавају нашим врховннм автономним органима: то су такви добитци, које треба сви оберучке да прихватимо. Према томе су све друге установе од мање важности, али ће и оне велике корнсти донети нашој цркви ц њеном благотворном упливу на народ Ипак ћемо моћи код тнх установа у специјалној дебати чинити

међусобне уступке, ваља само као чеетити синови своје цркве и свога народа, да се иослу предамо и основу у претрес узмемо. Сада је време, да трајну зграду нашег црквеног устројства у духу наше свете православне цркве к према потребама српског нравославног народа подигнемо; да нровизорне уредбе у постојећем устројству укинемо; да периодичност нашем сабору оправдамо и утврдимо. Ја молнм чланове овога славпог сабора, да одклоне од себе сваку међусобну злувољу, даса љубављу према народу, нашој живој цркви, ирихватимо ову основу н подигнемо зграду црквеног устројства, утемељену на споразуму свештенства и световњака, на се онда надајмо, да ћемо јој лако прибавити и потврду Његовог ц. и кр. апост. Величанства. Изјављујем, да примам предлог одбора иетнаесторице за основу специјалне дебате.

ГОВОР г. проте Љубомира Купусаревића, у седници од 9 (21.) нов. 1892. Ваша Светости, славни Саборе! 0 предлогу Саборског Одбора петнаесторице, који је овом Сабору подименом „народно-црквени устав источноправославне цркве у земљама угарске круне" поднесен, и ја ћу слободан бити своје мишљење да изложим и према истоме иредлогу своје становиште да обележим. Славни Саборе ! Као најбоље и најиоузданије мерило, но ком ћемо пресудити моћи, едалн ио Одбору петнаесторице предложени „народноцрквени устав" и црквеним и традиционалним и практичним начелима одговора, служи нам од Христа основана, од светих аностола н њихових наследника у апостолској служби даље развијена и изведена организација цркве. Црква је Христова живо тело, живи организам, коме је невидљива глава сам њезин основач, Исус Христос. Делови тог живог црквеног оргаиизма, јесу сви чланови Хрнстове цркве, без обзира на чин и иоложај, ког у цркви заузимају, и као деловн тог живог црквеног организма имају у цркви и свој одређен делокруг, у ком извесне, од цркве постављене н узакоњене Функције свршавати имају. А да се тај живи црквенн организам правилно развијати може; да се у њему лшвотне снаге снажити и будити могу, — главни је у-