Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 48.

ји Христос пред светом; још увек говори ои: Ја дођох на свет, да сведочим истину. Хришћанство је у свету и оио се ие да истиснути ни порицаљем, ни иоругом. Оно је у свету у пркос свету, који га иобија, оно се не да игнорисати. Оио је ту, као иајзамашштја, иајмоћпија, плјунпверзалнија иојава. коју икада свет виде; оно дражи и нодбада дух човечји, који му се не може уклонити; оно му свуда закрчује нут, оно хоће, оно мора да се објасни. Може се, до душе, тада поновити онај двојак суд, као и када се је Господ први пут појавио: „Једни говораху, да је добар, а други: није, него вара народ." 3 ) То је јавна, одлучна вера, јавно, одлучпо неверовање. Неверовања ће се само у мало њих наћи, јер се је духовна струја у нанте доба опет већма нриволела религији и она Фанатична мржња на Хришћанство, која могаше изгледати колену В о л т ер о в о м као биљег философског образовања, лепи се још само неких слабачких епигона „ философскога века." Много је више неодлучних, нолутана, двоумника. За њих се не може рећи, да су очити противници хришћанској истини, од тога их задржава често нека унутарња, њима самима непојамна бојазан — то је она силна тежња душина к Христу, јер је душа, као што врло умно вели Т е р т у л иј а п , сама од себе хришћапска; али се не може за њих рећи пи да ју радосно, чврсто исповедају. Они призиају, токорсе с највећом непристраношћу и духовном слободом, моћан значај Хришћанству за свестрано развиће човека посеице, као и у целини и у великом, често се позајмљују одалде мотиви за несништво и уметност. Али крајпи, најдубљи основ иа коме све стоји, скупа с преким му и неумитним последицама, то се све забацује. Стоје пред њим као пред каком великом, светско-историском загонетком; на васколику озбиљност њеиих захтева у полак питају, у нолак се у иаиред одричу одговора и немају никада друге речи осим: шта је истина? Та пеодлучност у најзамашнијим животним питањима, сумња у моралне и религијозне основпе истине, притискује многу и многу душу као мора, која рас3 ) ,Тов. 7, 12.

таче све духовне моћи и подгриза најбољу срч животу; јер само где је дубока уверења, онде је одушевљења и снаге за свако племенито дело, за сваку жртву, да је ие знам кака. И ми се не бојимо, даћемо погрешити, ако тај скеитичан нравац, ту сумњу, обиљежимо као најдубљу и најљућу рану, од које пати и болује паше доба. Сумња је јака само у рушењу, ал' је са свим слаба, да што ново или боље изради, оеобито да што створи. 4 ) Стављајући све под питање или забацујући све, делује она, кад ју здрав организам један пут у себе прими, као убитачан отров, који све шире и дубље разједа, Јер сумњи нема границе; човек може у све да сумња, кад га једном спопадне та болесна страст, може сумњу да протегне на све гране религијознога, моралнога и друштвенога живота. 5 ) За то оставља сумња за собом, и у појединцу и у маси, кад их обузме, ужасну пустош и за њом узастопце иде ноћ, жалост, духовно и морално сиромашење и смрт. Ми ћемо сада да испитамо и претресемо узроке, са којих се рађа сумња. Откуда религијозпа сумња? Како у опће може и бити религијозне сумње према тако неизмерној чињеници, као што је Хришћанство ? Ето хришћанске истине у свој слави и с благословним деловањем, да јој нема премца од како је света и века, 4 ) „Свагда се уче, и никада не могу да дођу к познавању истину," као што вели апостол. (2. Тимот. 3, 7) 5 ) Човек може, ако хоће, у све да сумња. Не изгледали та тврдња сувише смела? ГГа опетје тако. У нас заиста нема потпунога позпања, ни апсолутнога знања; то припада Богу и једином њему, јер је он истина, основ и мера свакој истини За то, изабрали ми за предмет свога истраживања Бога или атом, свет изван себе или свет у себи, увек преостаје нешто т а м н о , нешто непој амно, неки немерљив остатак, који не може да стане у оквир нашега мишљења. И за то може човек увек сумњати, да ли је право схватио ствар. Осим тога, кад се зна, да човечјојмоћи познања стоји на путу непремашна преграда већ за то, што је моћ његова позиања ограничена и погодбена, кад се зна, да човек не може н и к а д а потпуно ј а с н о , разговетно и свестрано схватити суштину и природу своје интелигенције, онда он може увек сумњати у снагу сазнања својега духа. Разуме се, да је та сумња болесно стање, а не здрав живот интелигенције : истина, има разумне и неразумнв сумње. Но дух може само тако да стече чврста темеља извесности, ако усвоји прва рг највиша принцииија мингљења ; само ни та се не могу д оказати. За то, полазећи од сумње, не може никада надвладати сумњу. То се може цигло у с в о ј е њ е м неке ирвосвести и прасвести, к о ј а н е д о п у ш т а н и к а к е с у м њ е.