Српски сион

С тр . 852.

„СРНСКИ СИОН."

Б р . 48.

није никог задовољио. Он дајс уставу у начелу за 1Јраво ? но одмах казује на то такове закључке, који годе његовом друштву, али логику бију но глави. Универзално ередство којим иошт. г. др. Полит то све постизава јестс: 6 о.ђс уверење свештеника његова кола и после страшило изнимног стања и спољних прилика, које г. др. Полит као неке облаке вргне на обзорје автономна зкивота, кад он н другови му што негодују, а које отуд свуку, кад хоКе чему да повлађују, у чему им не смета неоспоран Факт, да је стање народно у оба случаја истоветно. (Тако је!) У томе је узрок, што пошт. г. Полит у нитању о прсдседништву у дрквеним општинама нраво речено и мисли п не мисли друкчије нсго на сабору од г. 1879. и у својој расправи о јерархији и народу од г. 1887. Године 1879. био је г. др. Нолит за то, да свештеник буде председник. И сад то наглашава, али даје за ираво посл. Вучетићу, који хоће слободан избор за то, што је уверења „да у дрквеним општинама није са световног председника настала стагнација". Г. др. Полнт, који сад иде за посл. Вучетићем, написао је о овој ствари у реченој расправи г. 1887. ово: „На жалост у гдекојим особито сеоским опћинама, председник и одбор злоупотребЛ )ују свој положај на штету црквеног нметка", од куда се по општинама одомаћило „велико грамзење да једна или друга странка до већине дође." Да овоме огледалу свести и савести ннје узрок у страшилу „изнимног стања", доказао је и опет г. др. Полит на истом месту, кад јерекав, да „код руковања с автономним стварима треба поштења, пожртвовања, самопрегора, ваља да су онн који рукују свесни позива и дужности." Да је ових врлина било, г. Полит за дело не би овако говорио. Ево узрока злу; а како ту о самим установама морамо судити, каже и опет г. др. Полит с речма: „Злоунотребе доводе институцију у сумњиву светлост." Како наочиглсд свему овоме г. др. Полит може у смислу својег уверења од г. 1879. данас бити уз устав, а у исти мах нћн с иосл. Вучетићем, то је његова тајна! (Одобравање.) У питању о изборном релу за свештенпке признаје пошт. г. др Полит, да је свештенство сталеж, те да има право, да засебно бира своје посланике, што посл. Вучетић све пориче, али и опет иде с носл. Вучетићем због — „изнимног стања", које ће донетн „инФлуенцирање од

горе." Кад је реч о ипФлуенцирању, треба имати у намети и инФлуенцирање од доле, демогогију од доле, не изузимајући ни ону у Фраку и мантији. Каква јс данас слобода пзбора свештеничког посланика и колнко је ту одлучан глас самих свештеника, показало се тако рећи ово дана о накиадном избору на место покојног проте ианчевачког Васе Живковића. Тамо је одржан неки збор изборника сабсрских и донета је резолуција, да ће бирати само онога, који се обвеже да ће радити, да се овај устав обори и уклони. С тим условом понуде мандатом својега проту, пречасног г. Саву Стојшића, којег су неколико месеци унатраг једногласно били изабрали за ироту. И кад је нреч. г. прота ту жалосну ионуду одбио с тим, да „као одлучни поборник искреног и ираведног споразума и за нас једнно спасоносног измирења са јерархијом" не може примити никаква мандата „са каквим унутством и обвезом", (живио !) како би сваки добар пастир морао одговорити, нађе се неки брат по Христу, да с оправданом индигнацијом одбачени мандат оберучке пригрли (Жалосно !) Послаше га световњаци везаних руку, и он сад треба да важи као заступник свештенства, којем и г. др. Полит признаје нраво на носебно заступство! (Из центрума: Није тако!) Јесте баш такојс било, аносредно илустрира вредност целог учина и то, да на оном збору није био присутан један од најмеродавнијих панчевачких Срба. (Из центрума: У Панчеву се ништа не ради без одобрења Касапиновића.) Нека је тако, но ја држим, да г. г. нису власна говорити уимеоних, који нису овде. — Етовам слободног свештеничког избора од данас! (Жалосно !) И кад то бива у граду Панчеву, шта се дешава тек по селима! ? А да положај свештенства у црквеној унрави у ошнте ннје правилно одређен, то је нотврдио и онет главом пошт. г. др. Полит, који јс г. 1887. и ово нанисао: „Наша би црквена уирава могла иеки други вид добити Могло би се ићи до крајних граница, да се нашем свештенству у духу цркве повољиији иоложај да.де." Ово је јасан доказ, да свештенство тај ноло. . жаЈ ниЈе имало и нема, и кад сада г. г. с онс стране тај иоложај свештенству не даду, свештеници њихови пак њега не траже, онда нема друго већ да су обоје против духа цркве, који и но г. Политу иште за свештенство други н I повољнији положај, што се и предложеном ис-