Српски сион

Б р . 48.

„СРПСКМ СИОН."

Стр. 835.

важан нредмет, о којем треба да смо сви на чисто, кад год што радимо, било у јавном било у приватном животу. Треба да смо на чисто о томе, шта је сврха животу срнског иравоелавног народа у данашњој аустро-угарској монархији, за чим треба да тежи наш народ у овој митрополији ? То је проблем, који треба у нашем јавном мњењу расправљати Расправљањем и рсшава њем тога нроблема изоштриће се наше јавно мњење, те ће о јавним пословима у нас стварније, зрелије и умереније мислити. Ја сводим све на ово: сврха је наша у аустро-угарској монархији, да постајемо учесници све веће и веће културе и да при томе сачувамо своју народност и своју веру. До скора је народ наш у овој монархији био већином нод војничким зантом, живио је за војничке сврхе ове монархије. Сад смо нзравнани са свима другим држављанима, којпжнвеза културу, па морамо и ми настојавати, да млађи нараштај наш нрибавља себи све способности за културу, да можемо опстојати у утакмици са другим.народностима у монархији. За културни развитак има у аустро-угарској монархији веома много прилике и извора. У самом Бечу може се данас и у славенском и у специјално ерпском духу боље образовати, него ма у којем другом граду или држави на свету; у Черновицу ностоји православни богословски Факултет, који стоји на врху данашње науке, н ми треба да у Карловцима подигнемо такав Факултет. Народ ће наш у овој монархији само тако нанредовати, ако стече умних и способних радника на сваком пољу културна живота и ако буде између чланова у народу таква подела рада, која сврси културних послова одговара. Нама световњацима је отворено свако поље културна рада; свештенство се спрема само за цркву. Народ шиље известан број својих синова у свештенство. Кад од тих синова захтевамо такву спрему, да положе иснит зрелости, да сврше богословски Факултет, да иоложе исиит из црквеног права у опште и овог нашег партикуларног права поеебно, ваљда је онда најприродније, да тим синовима својим новеримо руковање црквених нослова. Вар се они за то изображавају стручно за црквене нослове, да се у практичном животу доцније запостављају не-

стручњацима у црквеним иословима? Наша црква није апсолутистичка као католичка, него јс уставна, наше је свештенство и више и ниже, огранпчено у спољашњој управи црквеној суделовањем световњака, с тога ми можемо њему поверити, да руководи црквене нослове, јерсвештенство не може у тим пословима без нашег суделовања ништа само учинитн. Тако раде и иротестанти, тако раде и калвини, тако раде и нравославни Романи и сви они боље напредују од нас, јер је у свих њих природна нодела послова у цркви, а код нас је таква подела, која не одговара нити духу нити нотребама наше цркве. Код нас су световњаци стекли толику превласт над свештенством у цркви, да се значај свештенства у њој сасвим губи; световњаци улазе свом бројном снагом у цркву, као да је црква једино поље за културни рад нашега народа у овој монархији и као да живимо у средњем веку аг не при крају деветнаестог века. По црквеном учењу, да се седми дан служи Богу, довољно би било, да и ми световњаци тек седми део свога јавног рада у народу носвећујемо цркви, а остало време треба да употребимо на друге културне нослове у народу, за које смо ми и спремннји и иозванији него за црквене нослове. Госиода на противној страни тврде, да су то Бог зна какве тековине, што су световњаци добили толику превласт над свештенетвом у цркви. Ја тврдим, да је та превласт наше највеће зло, јер се са те тековине непрекидно кавџимо у цркви са нашим свештенством и јер са те кавге пружамо влади непрекидно нрилику, да у свако доба држи језичац на вази између свештенства и световњака, место да нас и једне и друге види сложне и солидарне у поеловима наше цркве. Не ћу никога да вређам, али нећу никоме ни да ласкам, сматрам за своју дужност, да са овог места кажем истину. Ми смо до тих тековина дошли странпутицом а не правилним развитком живота у нашој цркви. Меродавни људи од световњака, који су постојеће уредбе за нашу цркву и школу градили, чинили су то у намери, да на црквеном нољу усредсреде свој нолитички рад за народ; ја верујем, да су они то чннили у најбољој намери за свој народ, али сам пуно уверен н о томе, да они тим ностунком не само нису нпшта користили народу на-