Српски сион

Бр. 50.

Стр. 879.

вању, ништа друго, него историју унутарњега живота многих и многих. Истина, није их мало прошло кроз огањ сумње и спасло своју веру, те ју узносе са славом, ]ер то благо беше готово изгубљеио, па се опет нађе; али шта их још лута несталио и немирно по мору сумње, без дубока, темељита уверења; за то их и баца тамо амо „сваки ветар науке" у унутарњој борби, која троши најбољу снагу душину и не да им да дођу ни до кака радосна, еле вишега и одређенога погледа иа живот, ни до каке јасне, мирне, утешне свести о Богу и свету. Па онет су то још пајбоље и најплеменитије душе, што но их тако често заведе на страипутицу жива жеља за знањем. За то се и можемо увек надати за њих. Јер Ко год се својски пашти, тежи, Тога ми мож'мо сиасти" говори анђеоски кор код песника. 21 ) „Бог не ускраћује своје благодати онима, који се иаште, колико до њих стоји," кажеједан теолошки аксиомат. Најпосле ће ипак ступити њихова пога на чврсто земљиште вечите истине, ако нема и других, дубљих узрока, који ,,заустављају истину" и не даду да сване у њихову духу. г Го је, у првом реду, немар духа, да се икада сврати сам у себе, зазирање од озбиљна испитивања, потпуно уживљење у забаве сиољашњега живота, равнодушност према свему вишем и уз то толике лажне представе, а често и савршено, срамно незнање свију дубљих, философских и религијозних питања. „Многима не да не достаје само религије, него им куд и камо више не достаје разума," вели Фенелон. Јемачно беше у многих мећу њима, у младости, још идејална правна, још налажаху речи „Бог, истина, бесмртност", јака одзива у њиховој души; али на брзо олабави та в иит а тежња; живот тражи своје и сва радња сужава се већма и већма на узаи круг онога, што је најближе, најпотребније, најкорпсније. Положај и служба ограничавају обзорје и навраћају сву пажњу само на једап, од]>еђен правац, службепа дужност и рад преотимљу за цело вреис и сву снагу. „Опа21 ) Гете, Гаиб! II. V. чин.

сности полутанског образовања," вели Хуб е р т Б е к е р с, „ површног сркутања свега и свачега и потпуног занемаривања темељне и дубље студије опћих наука, у толико су веће, што су дан данас науке задобиле шири обим, што се већи и шири захтеви постављају свакоме доиста образованом човеку и што се лакше грамжењем за свачим ништа не постиже. Највећма се истиче онде моралан утецај те интелектуалне плиткоће и шупљтше, где се оне, у најгорем случају, успну до потнуна презирања свакога знања и свакога вишега правца у животу, а с тим онда, и то готово увек уноредо, иде само најдивљији, најразузданији живот, најгора поквареност." Ту остаје зар религиозно иознање онако, као што беше и у детињству, засуто и заборављено под прашином свагдашњега живота са његовим бригама и невољама, његовим забавама и насладама. Сви дарови и снаге такова човека развипге се и све већма усавршише, само је закржљавио и учмао религијозан смисао, нрвобитан и неносредан души; све области духа су култивисане, све моћи појачане, само лежи пусто и неплодно као парлог оно најдубље, она језгра, оно, што је најбитније души. На великом друму живота, где се толике хиљаде тискају, где сви јуре једној мети, за иметком, за уживањем, за славом, где један другога престиже, један другога гледи да претече — ту мало њих има каде, мало их има воље, да негују и обрађују тиху, најдубљу, свету област душе или да јој бар поклањају колико толико пажње. Неоспорпа је истина и нсихолошка нужност: што се већма човек подаје шумном животу снољашња света и његовим насладама, биле оне сурове или утанчане, чулне или естетичке, све већма онусти у њему унутарњи свет и изумире једини прави — духован живот. И што ои дуже живи растројен својим нословима и радовима, уживањима и насладама, све су дубљи и трајнији трагови, што но их оставља у њему видљив, ташт и пролазан живот. Душа му са свим иотања и пропада у валима временитога и земаљскога, он заборавља, да има и другога света и вишега живота од тога, тпто га он својпм очима