Српски сион

С тр. 878.

„СРПСКМ сиоп."

Гк*. 50.

лог? Или је зар мислио, да га саборска већина не би примила? То није никако могао мислити, јер опо, нгто је он о тој ствари говорио, ено је — као нјто цитирасмо — пропраћено одобравањем са свих страна! Шта дакле? Ми смо тога мишљења, да г. др. И. Бучетић није ту ствар ствестрано испнтао, јер и сам нризнаје, да је само „мисао бацио" и да би се о томе могло још р аз мишљ ати. У з т о с е још нама чини, е г. Вучетић нарочито ниј е са свим на чисто: како и из чега би се плаћали окр. протопросвитери, онда, када би

им се одузеле парохпје и кад би они били само органи енарх. власти — ништа више? Из онога, што је г. др. Вучетић о дотацији таких правих окр. иротоиресвитера споменуо, још пе излази чистоијасно: од куда, из којих извора и какву би плату примали ти окр. протонресвитери, као органи епархијских власти? На то иитање — које је од пресуднога значаја — ево ми ћемо да одговоримо, у нуној нади, да кад на то питање правилно и ваљано одговоримо, онда сама ио себи отпада спорна тачка о избору окр. протопресвитера. Но о томе ћемоу другом броју! ће се.)

(Нас1

Кад о ведрој ноћи рашири иебо, пред нашим очима, свој азуран, алемима начичкан плашт, — шта се крије у тим висинама? шта су она светла телеса, што светле онде од толико векова у бескрајном нростору и мичу се неисказаном нравилношћу у своме величанственом току ? Јасноћа је изузетак, тајна је правило; — у унутрашњости ствари има нека величина, која нревазилази свако носматрање. Ту величину, ту тајиу не осећамо ми само з то, јер не размишљамо; али чим се човек сабере, на посматра ону павту међу бићима и види, како је утонуо у њихову неизмерност, онда осећа, да га је савладало неко чуство, где се здружује охолост са поништеношћу, милина са стравом. Како ли мајушна изгледа опда она ФилосоФија, која говори о „обичном" и нреза од свега, што је ванредно и тајносно". — „Реците ми ма једну систему, у којој не би било тмине", говораше још Ру со 18 ). Придружи ли се свему томе захтев напретка, који је ио себи потпуно истииит и оправдан, али се само наопачке протеже на религију и на сам њен најдубљи, нај18 ) 1,еШ'е а М.

Ш авак). нравији садржај' 9 ), појављује ли се борба против вере у име слободе, савести, државне и друштвене слободе 20 ) — како се оида смемо чудитн, ако иозитивна религија, обузета и равнапа таким предрасудама, све већма и већма иде у закутак и човек се од ње одвраћа, као да ни она нема никакове веће вредности и права, таман као и остале детињске и иогрепше представе његове младости? И тиме је усађена, у такову душу, клица дугога, доживотнога, горкога расцеиа. Ко познаје свет и живот, ко је навикао да гледа око себе и у себе, тај не ће препознати, у нашем нрикази19 ) Значај и суштину п р а в о г а н а п р е т к а дивно је ироценио и приказао Вићентиј е Лирински још у првим црквеним вековима: „Зар за то да не буде напретка у цркви божјој ? Свакојако и то највећега. . .. Али тако, да то буде заиста напредак у вери, а не преиначивање. Идеји напретка одговара, да се свако биће раширује само у себи, а иреиначивање је, кад бива потпуно промена једнога у друго. За то нека расту и корачају напред, и појединци и целе цркве, увиђавност, знање, мудрост, само нека се не изопачује особито у истој науци, истој мисли, истом мњењу. . . Наука те божанске философије (Хришћанства) нека се увек све већма развија, прекаљује, усавршује; ал' није право, да се мења, покраћује, крњи. Нека она добије евиденцију, светлост, ј а с н о ћ у, али сачуваги мора сву пуноћу, неповређено ст , особеност." Утсепк. 1лгт. СоттопИ;. Сар. 27-30 20 ) Да је Хритпћанство нрво и баш оно учинило л>уде слободнима. доказује историја: само је код хришћанских народа идеја човечанске слободе, достојанства и самоодређења, о п ћ а , м о ћ н а и оживотворена.