Српски сион

Вг. 51.

„СРНСКИ СИОН."

С тр . 901.

Највећа тешкоћа за посланике онога доба била је у томе, што се никако нису могли растати са својим, крвљу стеченим привилегијама, него стојећи на привилегијалном становишту градили су автономну зграду своју, удешавајући устројство сабора тако, како би сабор био не.црквен толико, колико народст и као такав орган целога народа српског. То нека иосведочи и сам увод саборског устројства, што је установљено 1870. и који је гласио : „на темељу ирава, што српском народу нравославне цркве источне у опсегу српске патријаршије и митроиолије по стааро■ давном обичају и народно-црквеним установама припадају, и што су које највишим царским и краљевским привилсгијама, које пак државним законом, наиме XXVII. уг. сабора од г. 1790. ујемчена, за тим на темељу автономије истоме чланком IX. уг. сабора од 1868. припознате и ујамчене, установљава за саборско устројство". Према природи тога сабора, исти се није звао народно-црквени него народни сабор и обележен је као орган, који у име српскога нароца Врши своја народна автономно-црквена права. У том сабору као народном, није био српски митрополит-патријарх једини председник, него је бидо двоструко председништво ; патријарх био је председник по достојанству, а сабором избрани световни предеедник, био је управо прави иредседник, који је руководио саборске расправе, а патријарх као нредседник по достојанству, ограничен је бно само на председавање у свечаним седницама, као и на отварање и затварање сабора. У сталном одбору, који је био нешто вшне него данашњи саборски одбор, није председавао патријарх, није му био ни члан, него изборни нредседник сабора. А у делокруг тога сабора — осим данашњег автономно-црквеног, који обухваћа иослове, што се тичу цркве, школе и Фондова — спадало је и све оно, што се на наишм у уводу наведеним привилегијама оснива. Овај српски народни сабор био је дакле онако замишљен, како га је кикиндски посланик у говору свом нацртао. Др. МалегиевиЛ: Нисам такав сабор мислио, Др. Ника МаксимовиИ: Па онда нашто говор о српској индивидуалности, кад јој нисте хтели дати конкретнога израза у закону. Ако ми стојимо на истоме становишту, онда међу нама нема диФеренцнје. (Живо одобравање с десна).

Но, славни саборе, каква је била носледица такове организације сабора? Била је та, да је државна власт, стојећи на темељу IX. зак. чл. од 1868. казала: немојте правити сеетовног збора, јер немате права на то, него ставите се на земљиште, које вам је државним законом, IX. зак. чл., ујемчено и на томе градите ваше саборско устројство. Најпосле нотиснут са народног становишта, сабор од г. 1874. био је принуђен да стане на црквено земљишше , на земљиште IX. зак. чл. и пошто је тиме напустио своје иређашње народно, а заузео народно-црквено становиште, државна је власт од тога сабора израђено саборско устројство потврдила. Пошто је избор свештеничког посланика у свези с тим, што сам сад разложио, то ћу сад већ да се дотакнем и тога питања, Сада постојећи изборни ред грађен је у оно исто доба, кад и првобитно саборско устројство, кад смо дакле стојали на хисторичком нривилегијалном, народном становишту. По тадањем устројству био је сабор, сршки народни сабор, те је према томе и изборни ред установљен за тај српски народни сабор. Према карактеру онога сабора, створена је и институција свештеничког избора, да свештеничке носланике не бирају засебно свештеници, него народ, те је то била само консеквевција онога главног, устројством народног сабора освештаног принцииа. (3{иво одобравање с десна. Др. Вучетић: Није тако). Необорив доказ, да је тако, имам ја у једној другој уредби. Заиста бн чудновато било, да једни те исти људи, једног нстог сабора, у нсто време, установе две начелне одредбе, које стоје једна према другој у дијаметралној опреци. Исти сабор, што је установио данашњи изборни ред, усшановио је и уредбу о уређењу етхархија и у таој је оделио свештеничке изборе од световних, тако, да у еиархијску скуиштину свегишеничке застуинике бирају засебно свештеници. (Др. Вучетић: Друга је то ствар). Није то друга ствар, то значи, да је карактер еиархијској скипштини био црквен, а карактер сабору и изборног реда му, не толико г^рквен, колико народан; а кад је сада и сабор устаројен са црквеног гледишта, г1риродна је последица томе, да сввштенство као сшалеж, засебно бира своје свегитеничке тосланике. (Живо одобравање с десна.) Сад ћу да пређем на то питање, загито се градио један устав? Већ из овога м ога досадашњег разлагања види се, да др^нСТГцс тнО^могло