Српски сион

С тр . 908.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 52.

Примећујем, да се такове без биљеге истављени матр. изводи, иородични извештаји и сведоџбе иарохијског звања само на истакиуту цел могу употребљавати и по томе, да би се у томе погледу предупредиле могуће злоуиотребе, нужно је, да се на таке исправе стави клаузула: „истављено без биљеге на цел састава грунтовничких уложака". Саопштавајући исту вис. наредбу Вашој Пречасности, налаже Вам се, да ју у целини свем подручном Вам свештенству сходним путем и начином објавите, са тим упутством, да се у конкретним случајевнма има строго придржавати исте високе наредбе. Из консисторијске седнице енархије бачке, држане у Новоме Саду 8. (20.) декембра 1892. ГЕОРГИЈЕ с. р. патријарх.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

шш шш. (Наетавак).

Павле развија у ареопагу оне истине, које ће од тада, у правом философском образовању, најнижу жену више уздићн, него најмудрије међу мудрацима старога доба, — али њихови мудраци одговорише: да те чујемо опет о том 32 ). Мишљаху да им је о много важнијим стварима размишљати, а не о Богу, човеку, души и искупљењу. И Фист, римски судија, одговара, кад му Павле стаде проповедати науку о искупљењу: зар лудујеш Павле? 33 ) Тај се непријатељ и данас опире, као што је и у почетку противу стао Хришћанству, јер пркви не беше обећано, да ће уништити све евоје ненријатеље, ал' јој је заиста обећано, да ју они неће надвладати". Сам X. Хајне признаде: „ИндиФерентисте и тако названи мудраци, који неће да се искажу, како мисле о Богу, то су истом прави безбожници. Почетак и крај евију ствари јеу БогуШелинг је најбоље овим речима обележио тај правац, који се је отуђио од Хришћанства и сва32 ) — „Једни се ругаху; а једни рекоше: да те чујемо опет о том." Дела Ап. 17. 32. 33 ) ,.А кад он ово одговараше, рече Фист великим гласом: зар лудујеш Павле? Многе те књиге изводе из памети. А он рече, не лудујем честити Фисте, но речи истине и разума казујем". Дела Ап. 26, 24.

кога вишега живота: „То је пука шу пељивост, кој а се усуђује, да се назива пр о св ет о м". А Ћирило Александриски вели: „Суров и необразован дух размеће се одмах евојим неверовањем, чим не може шта да схвати и одбацује као лажно, што премаша његове представе, те тако се крајно незнање здружује с неизмерном охолошћу". „Само то тражимо", вели за то, још у трећем веку, Тертулијан, „да нас не судите, док нас не саслушате". Још нам преостаје да претресемо трећи узрок религијозној сумњи. То је страст, била она под каким му драго именом, ил се крила под не знам како блештавим лицем. Кад она једном предобије човека, не да никада срцу да се смири, све гушћу копрену навлачи на очи унутарњем човеку. Онда је угушен последњи глас истине, кад душа постане разбојшнте, на коме се дивље пожуде, као разуздане бестије, мећу се крве и мрцваре. Јер још Пла гон каже: „Ко се подаје наслади и гњеву, имаће увек само смртне мисли. А ко, из љубави к истини, тежи да миели о бесмртном и божанском, тај ће доћи до бесмртности. И тај ће стећи највеће блаженство, јер је божан-