Српски сион

Стр. 2.

„СРНСКИ СИОН."

Б р. 1.

жић, — јер се данас Бог у виду младенца на земљи појавио, — заиста ирави и најглавнији дечији и породични празник, али смо уједно схватили и увидели, да је Рождество Христово и за цело човечанство највећи и најзначајнији дан, јер је данас Отац иебесни по неизреченој милости и л»убави својој према нама, равнољубљеној деци својој. послао самог једнородног Сина свог, да заблудели род човечији, из таме у светлост, из погибели на пут спасења изведе! За то света црква наша данас у духовној радости кличе: рођењем Твојим Христе Боже наш, сијнуло је свету светило разума! Божанствена наука, данас рођенога младенца Христа, то је то светило разума, које је целом човечанству за сва времена и места засијнуло, јер је нов правац и темељ развитку човечијем дало. Све знање и цаука сва култура и цивилизација, и све, са чим се данашњи просветни век поноси, све то има корена свога у тој божанственој науци Спаситељевој. Што се поред свега тога, толике беде и невоље у свету налазе, томе није крива наука Христова, него смо ми сами криви, јер, ма да увиђамо и признајемо спасавајућу моћ те науке, ипак јој не следујемо доследно и са чврстом вољом, него је за љубав тренутне личне користи или угодности, у многим и многим приликама, на нашу трајну штету и невољу запостављамо и заборављамо. Кад не би било тако, као што на жалост јесте, него кад бисмо се ми у свему строго држали науке Хростове, и тачно вршили њоме прописане заповеди Божије, зар би онда могло бити мећу нама толико раздора и неслоге, толико зависти, злобе и пакости, толико лажи, обмане и преваре, толико саможивости, себичности и немилосрђа, једном речи: зар би онда могло бити тако мало побожна чувства и моралне свести, као што баш у данашњем друштву, са тугом и болом у души, и са стрепњом због будућности, опажамо ? Погледајмо по свету, па ћемо видети, да у оним државама и пределима, које Се за најизображеније држе, и које су поглавито у индустрији, трговини и сродним

струкама заиста на врло високом ступњу, да баш у тима, по изгледу силним државама, поред небројеног блага појединаца, читави слојеви народа, ма да и дању и ноћу у тешком зноју раде и аргатују, пе могу ни да се зарањују, а камо ли да децу своју за живот спреме, и будућност и своју и њину колике толико обезбеде! При тако жалосном стању огромног дела народа, није ни чудо, што се тамо махом шири социјализам, комунизам, анархизам и друге превратне теорије, које иду на то, да државу и цело друштво упропасте. Колика је у тим државама већ данас та опасност, можемо отуда разабрати, што видимо, да тамо и стучњацима, научењацима и законодавствима то питање најтежу бригу задаје; али лека јошт не нађоше! Има их који тврде, да је томе цивилизација крива, која неизбежно отештава живот, јер множи сретства за уживање, те доследно шири и жељу за тим разноврсним уживањем. Но та тврдња није основана; јер није цивилизација по себи узрок тој невољи, иего она осуђења достојна сретства, којима покретачи њени у грабежљивости својој често хоће да се послуже без обзира на Бога и на своју душу. Човек треба и мора да се усавршује, јер му је то, као разумом обдареном створењу Божијем, позив и задатак; али баш као разумно створење треба у сачовеку да сматра равноправног брата, ког треба, као што то данас рођени Спас учи, да помаже и унапређује, а не да му хотимично шкоди и да га упропашћује. Да је тамо, да је у опште у свету више љубави, више побожног чувства, и више моралне свести, неби толике беде и невоље у свету владале . . . Код нас јошт није друштво тако растројено и подривено, не због тога, што смо ми можда у том погледу бољи и увиђавнији од других, за то, што су наше нрилике друге: тамо све грдно, огромно, код нас све скромно, малено. Но баш за то, што смо малени, те нас и мали потисак срушити може, морамо удвостручити труд, да учврстимо темељ, на ком је наш опстанак основан, и да се уједно