Српски сион

бр. 1.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 3.

клонимо свега оног, што он нас на страннутицу завести могло, јер то би нам била скора пропаст. Ми бар знамо, — то сведочи цела повесница наша, — да је света вера наша православна темелЈ опстанка нашег, са ког смо се од многих љутих нападаја бранили и одбранили, а то нам јемчи, да ћемо с' њоме и у будуће не само насилне нападаје одбити, него, уз помоћ Божију и поред тврде воље наше, очувати се оних примамљивих утицаја, који испод лепе л.уске, за нас отровну језгру скривају. Овамо рачунам у првом реду напуштање својих, а примање туђинских навика, обичаја и забава; изучавање туђинских, а запуштање и незнање свога лепога језика; учење повеснице и књижевности целога света, само не своје рођене; образовање деце у туђинском, модерном, али не у православном српском духу, и јошт многе друге наше подобне заблуде, које нас истина лагано и скоро неприметно, али постепено и непрекидно одрођују. Лако је израчунати, да ћемо, ако се том злу најодлучније не одупремо, на једаред осетити, да нас је, без да смо сили и оружју подлегли, толико понестајало, да се више у народе рачунати не можемо. Све и свакога молим, да најозбиљније размисли о овој ствари, која је за нас животно питање.

Нарочито молим даиас, о Божићу, том дечијем и породичном празнику, родитеље и старатеље, да сав свој труд, и сву своју бригу уложе, да се деца њихова, од тих убитачних утицаја сачувају, а то ће постићи, ако их прво на дому, јер то је најнужније и најважније, а за тим и у школи и ван ње у православном и српском духу образују и тако учврсте, да се кад дорасту и сами чувати узмогу. То им најпрешнија, и у данашњим приликама„рвета дужност и нрема деци и према вери и према народу. Ко ту дужност не схвати и строго је не врши, тај пе може о себи рећи, да му је данашњим рођењем Христовим сијнуло светило разума. Поздрављајући усрдно свима данашњи велики и спасителни празник, желим, да озарени светилом разума, живот свој према вољи Божијој удесимо, те да овај свечани дан, као и наступајуће ново лето и свето Богојављење, са свима својима са чистом савешћу свагда радосно и весело дочекујемо и проведемо. Амин. У Вршцу на Рождество Христово 1892. Горе споменути смирени Епископ Нектарије с. р.

ПОСЖЕ (САШРА.

9*1екали смо, да нас мину они утисци, што смо их дооили за време расправе „народно-црквеног устава" на нашем народноцрквеном сабору, утисци, који би нам, и против добре воље наше, могли заоштравати перо. И сад ћемо, да реасумирамо главне моменте те расправе, и да кажемо — СВ0 ЈУСа стањем, у којем се наша народноцрквена автономија и целокупни живот наше цркве и школе налазио и налази, не задовољаваху се махом сви озбиљни мислиоци и родољуби наши. Сви су осећали, са болом, притисак постојећег стања и постојећих одношаја.

Као један одисај тога притиска исписаћемо речи онозицијоног органа, око којега је, по његовим речима, скуиљен сав „солиднији" елеменат у народу. Ево тих речи: „Можемо ли бити ми задовољии, како су нам уређене црквене опнттине? Је су ли уређене како ваља? Како су нам урећене епархије и шта нам цвета у њима? Како су нам уређени манастири и црквеио-народна добра? Какви су одношаји између душепопечитеља и црквених опћина и епархије? Како нам је удешелт склоп целе ммтрополије и чим је уираво заштићен и обез- *