Српски сион

Стр. 42.

„СРИСКИ

СИОН."

Бр. 3.

Поштовани г, др. Михаило Полит изволео је довикнути нами овде на десници: „Мали сте ви и слаби, да извојујете устав од владе". Ми, што седимо од овуд и потпомажемо предлоге одбора петнаесторице, нисмо се хвалили, да смо бог те нита како велики и јаки. — Све што можемо, то је: да по дужности својој порадимо, да устав овај, за кога држимо да је и добар и спасоносан, постане законом. Сумњичења, подметања и подсмеха се ми не бојимо — јер има нас на овој страни, који смо год. 1874. и 1875.већ прошли кроз ту бенгалску ватру. Ко буде писао историју постајања садањег „саборског устројства од год- 187д",тај ће хтео не хтео морати признати: да је у томе нослу имао највећега удела нокојни Стеван Брановачки, некадањи иотпредседник нашег сабора, прота Ђорђе Бранковић, др. Ника Максимовић и моја маленкост. Има старијих чланова сабора, који су још живи, па ће се добро сећати: како су нам иребацивали, да ћемо тим радом постати Херострати своје цркве, сумњнчили нас, да ћемо се као издајице и продане душе докопати силна блага и масних звања. Међутим Брановачки је умрво као славан човек — све му је Срнство одало достојну почаст; нрота Ђорђе Бранковић поиео се дугом и одличном црквеном службом, врлинама својим и вољом нашега народа на патријаршески престол, др. Ника Максимовић није ноетао, као што су говорили, велики жунан, ни сентемвир, но оре и данас на салашу, који му је од оца остао, своју земљу — а ја сам од то доба постао српски књижевник а извесно богат човек! (Веселост.) Али многи, који су наш рад око стварања саборског устројства сумњичили — сматрали су и сматрају то наше дело сада „за наладиум наше автономије" — а ако желите ја ћу вам рећи и ко се највећма лично користио од тога саборскога устројства. (Тако је! — с деснице.) Ми, који с-мо толико сумњичени, нисмо радили за себе, него за своју народну цркву (Тако је! — с деснице) а други је из нашега рада извукао користи за себе ! (Живо одобравање с деснице). Сумњичење је мати великих зала у нашем јавноме животу, оно је у нас отровало и разјело многу добру ствар и готово опемогућило сваки јаван рад. (Тако је! — с деснице). Ја сам са врло великом пажњом слушао велику, монументалну беседу ноштованог посланика г. др. Михаила Полита. Кад сам чуо, како он живо, лено и научно излаже епископални ка-

рактер наше цркве, држао сам, да ће предложити: да ми зграду наше аутономије изидамо, због свезе наше са великом црквом цариградском, у византијском стилу. Но поштовани посланик г. др Михаило Полит се на једанпут опсети, окрете се на левицу и поче доказивати, ма да је наша црква православна и епископална: да су јој ипак нужне установе протестантске и пресвитеријалне, — да нам дакле зграду наше аутономије ваља подзидати у готскоме стилу и то би онда био неки нови стил, — нека врста српскога ренесанса! Мени поштовани посланик г. др. Михаил Полит долази овим својим послом, као оно „свјашченическаго одјејанија" кројач, који ради за цивилну господу! (Дуготрајна веселост н смеј на де сници.) Молим да ме извините! Ја са овим сравњењем нећу никог да исмевам и вређам. И то је занат, од кога се даје поштено живети. (Тако је! — с деснице.) Имао сам ја једнога кума, који је био кројач свештеничкога одела, а радио је н за цивиле. И данас је још жив и има увек две утије у ватри— јер вели: не зна, кад ће шта ваљати пеглати: мантију, или капут. Изгледа ми, да је и поштовани посланик г. др. Михаило Полит својим говорничким патосом усијао две утије, једну већу — епископалну, а другу мању — народну! (Веселост и смеј на десници.)Ноја држим, даму неће требати ни једна нидруга. Јер док ми оно, што јеу нашој аутономији подрто — закрпимо, замрљано — ишчистимо, док опрано осушимо и добро ишчеткамо дотле ће време својом највећом утијом препеглати све нас, старе саборлије, и ми ћемо неки по уредби, неки и без уредбе доћи у пензију. (Веселост.) Већ чисто као да гледим и себе и поштованога г. др. Михаила Полита: како обојица као пензионирци седимо на оној широкој клупи новосадског „брукшанца", па по вас дан гледамо, како Дунав тече у Црно Море! (Велика веселост и смеј с деснице). Е тако је то! Ништа на овоме свету није вечито, па и ми са свима својим врлинама и махнама, и хтели и не хтели, ваља нам, да се тешимо речима песниковим: „Ал' шта је сјало, а не малаксало? Нађи ми цвета, који не прецвета? Лепа је зора — ал' презорит мора. Камо јунака, ког не чека рака. Тражи ми среће, која клонут неће На сваче теме подигне се време. Само славнб име — мери се и с њиме?"