Српски сион

Стр. 44.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 3.

те сроске жеље испунити — ето ти једног старога човека, где куда на врата од сабориице. Ко је сад то? — То је остарели чика-Стева. — Све су српске жеље већ еређене, немаш шта више да желиш старче, рећи ће ми председник. — Како. болан 7 да немам! Та ја бих желео, да будем опет млад 7 па здрав ; наметан, па и богат: да имам у сред Бачке хиљаду ланаца земље, на онда да дођем теби у Сенту с-вакога петка на леп рибији ручак! — Јест', кад би било у Тиси рибе! Сву су рибу други већ похватали — одговориће ми председник љутмто. Тако је, драги друже и прнјатељу мој, докторе Стево Малешевићу! Тако ће бити и с нама н с нашнм жељама! Јер, догод мн будемо желели увек оно ; што не може да буде, што нам неће нико никад испунити, дотле време не чека, него пролази, а док се ми омишљамо, инатимо и измотавамо — донде ће други нохватати све шаране, смуђеве и кечиге но Тиси, Дунаву и Сави, а нама ће остати све сам мрен, а то је циганска риба, пуна костију, коју неће нико да једе! (Веселост.) А сад дозволите, да приметим још две три и своме поштованом, староме другу и пријатељу, проти Дани Прици, на његов говор. (Чујмо.) Није ми право, што је он онако опоро ударио на проту Ману Грбића, ради његовога говора у овоме сабору. Ја држим, да је наш друг прота Мане Грбић задужио све нас у овоме са бору великом захвалношћу, јер му је говор његов био доиста диван, пун историјских истина, које се не дају побити а изречен је мушком збиљом, родољубивом намером и оном неустрашивошћу, која карактерише озбиљна и права историчара, коме је истнна нада све. Овакога говора није сабор наш чуо одавна и није у реду да га омаловажавамо. (Тако је! с деснице.) Друго је, што замерам своме пријатељу то: што је онаким аргументима војевао, да се бира световњак за председника црквене општине. Не нриличи, да се свештеник служи таким наводима против свештеника, — јер ако су поменути недостојни свештеници цркву и општину своју крали и штетили — они то нису чинили као свештеници, него као прости зликовци, а неваљалих људи има свугде, па и у нас у свакоме сталежу. Иеваљалство не иде уз ничији чин, не-

го је последица занемареног, рђавог васпитаља. (Тако је! — с деснице.) Но ја нећуда морим стрпљење овога славиога сабора. — Само ћу још да, поменем, како је мој иоштовани иријатељ Дане Прица, који је пребацивао Манојлу Грбићу недоследност — доследно свршио свој говор. Он се дивио и клањао дару барона Јована Живковића — али гласао уз нредлог др. Илије Вучетића! То ме сећа на једну епизоду, у једном веселом српском друштву. (Чујмо!) Било је то пре тридесетину година о једном веселом вечеру, у родољубивој кући Станковићевој, у Будиму. При гостољубивом столу, били су тог вечера и генијални Корнелије Станковић, нотпредседник „благоизбраног оиштества будимског", стари Давид Давидовић, песник наш др. Лаза Костић и Антоније Хаџић, секретар „Матице Српске". Од јадан пут, устаће песник и наздравиће староме Давиду Давидовићу, овим шаљивим речима: „Нек нам живи потпредседник Давид, Који ће нам серца откравит'." Старац устане, поклони се учтиво и одговори: „Ја се дивим Костича поетическоме дару Ал' наздрављам „Матице серпске" — Секретару!" (Општи велики дуготрајни смеј.) Ето, тако је урадио и прота Дане Прица. (Веселост.) Но да се манем шале ! Ја врло добро знам, да је данашњи век, век науке — али нека наука ма колико напредује, ја сам уверен, да човечанство не може да онстане без вере, љубави и наде. Црква нам је божанствена установа — а вера нам је онај светп огањ, који је у виду пламених језика сишао на Христове апостоле; огањ тај тиња и данас на свакоме нашем олтару, у свакој нашој кући — и благо нама док огањ тај буде тињао у душама нашим, јер ће нас он загревати и умиривати Нека наука учи, што хоће, јаникад нећу иристати на то: да је љубав просто електријска струја, која у срцу букне, ау трбуху се гаси. Мени је љубав она чврста основа, на којој почива цео данашњи морални и друштвени живот; љубав је иокретач свеколиког културнога рада човечанства. Ја сам хришћанин, православан сам, Србин сам. Верујем у Бога, љубим свога ближњега, па се и надам свакоме добру. Држим, да је вера у Бога највећа потреба човекове душе, да је љу-