Српски сион

В р . 4.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 61.

архијерејима, да они у св Синоду то питање реше. Но поеле тога нитн ее у јавности више чуо тај глас о капи, нити су преосвештена господа архијереји ту ствар (сматрајући ју ваљда одвише багателном) у синодским седницама претресали. *) Да не би та ствар сасвим заспала, покрећем ју по ново, па ћу слободан бити у неколико речи изјавити се ; како ја за најсходпије држим да се поповска капа другим приличнијим покривалом замени. Но пре него што бих рекао своје миш.љење у тој ствари, нужно је да знамо, каквим се покривалима служи у тим приликама свештенство по осталим православним автокеФалним црквама. У опсегу васеленске цариградске натријаршије, у Јелади, у Румунској, у Бугарској, Босни, Херцеговини и Црној Гори служи се мирско свештенство при свима вањским свештенослужењима као о погребима, крстним ходовима и т. д. камилавкама. До скора постојао је тај обичај и у Краљевини Србији. Сад се у Србији у тим приликама служи свештенство неким малим капицама, зваиим: „дињама" или „читама". У унутрашњости Србије служе те „диње" или „чите" и за обична свештеничка покривала ван службе. И у неким пределима Русије (малоруски свештеници) такођер у таквим случајевима служе се камилавкама, дочим они, који су више на северу, где је клима оштрија, употребљују топле црне „скуФејке" (одликовани свештеници носе екуФејке плаветне боје). Што се кроја тиче, то и руске „скуФејке" или „скуФЈе" нису баш далеко утекле од наших капа; али шта се нас тичу Руси? Њима су с обзиром на њихову несносну зиму нужне те њихове „скуФЈе"; ми пак треба да имамо прикладнију капу, него каква је она сад! Па какву ? Ево какву! 1.) Нашу садању поповску капу сасвим би згодно могла заменити она ниска камилавка, коју обично носи грчко свештенетво. Онајеготово за за половицу нижа од камилавке, што ју носи наше монашко свештенство у карловачкој митрополији, а разликује се од ње још и тим, што *) Колико је нама познато, то питање о поповској капи потакнуто је за време седиица прошлогодишњег нашег нар цркв. сабора. Потакли су га некоји свештеници, чланови нашега цркв нар. сабора, те су поднели св. Синоду у томе предмету нарочиту представку, у којој траже измену досадан>е поповске капе и моле, да се пропише за свештенике од прилике таква иста полу камилавка, кавку и г. писац предлаже. У р е д н.

је доле ужа ; а горе нешто шира и што јој је данце понешто иснупчено. Камилавчице те имале би се зготовљавати или од Фине црне чоје или финог црног сомота; то би већ св. Синод имао прописати; или би Он могао за одликоване свеш тенике прописати сомотске, а за неодликоване чојане камилавке. Таквом камилавком имао би свештеник покривати своју главу не само цри саранама (погребима), него и на крстном ходу (литијама), при освећивању богојављенске водице у местима, где то не бива у цркви, приликом обнашања плашчанице око цркве на велику суботу, на воскресеннју (први дан Ускрса на јутрењи), и у другим сличним приликама. 2.) Ако се баш хоће, да останемо нри старој нашој поповској капи, то не пустимо бар, да она остане баш оваква, каква је! Приличнију Форму ће она имати тада, ако ју с преда (на челу) украсимо н. пр с извезеним крстом, ангелом или шестокрилатим сераФимом, јер и кукул, као што је горе спомеиуто, је с крстови украшен. А дивно је видети такву капу украшену с извезеним ликом анђела или сера®има. Подобне капе носили су некад и руски свештеници и владике; слична капа (нрилично дужа) је некад красила и главу првог московског патријарха Јова. Таквом капом могао би се наш свештеник служити при свима оним свештеним функцијама, које сам у тачки првој код камилавке набројао. Па и што се цене тиче, капа та не би много зшпе стојада од данашње; нешто би само више коштао вез крста или анђела, али то је багатела, особито кад се зна, да би таква кана по неколико година служити могла. Боја те капе имала би се удесити према свештеничким мантијама. За оне на име свештенике, који носе мантије плаветне боје, приличиле би капице од финог плаветног сомота, а за оне, који носе црне, од црнога. Крст или лик анђела могао би бити извезен или златом или одговарајућим свиленим концем. Само се од себе зна, да би за зиму морале бити топлије, за лето пак лакше те капице. Ја сам ево у неколико врста рекао, како би се и чиме би се садање ненриличне поновске капе бољим покривалом заменити могле. На свештенству је сад, да од ове две Форме бољу одабере или трећу још бољу иронађе, а на св. Синоду је, да најпрактичнију одобри, благослови и за употребу пропише. Вараждин у новембру 1892. Л. Богдановић, иарох.