Српски сион

Стр. 56.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 4.

како да не употребимо оваку прилику, не ирихватити оваку понуду? 1 ', као што је то рекао баш у саборншџт Др. Медаковић. Онда је и она требала, ма изван саборнице, као што је Др. Медаковић у сабору рекао: „Не испитујмо, да јш су саб. одбор и одбор 15-орице коректно поступали. (А ми смо доказали већ, да јесу.) На страну све сумње и црне слутње. Ако ми овде учинимо оно, што треба и како треба (а о томе ћемо доцније говорити) онда се ничега бојати немамо, а најбољем надати имамо." А Др. Медаковић је требао тако и радити, као што је говорио, а не после свију својих правилних мисли дотадањих, иа и после речи: „иа страну све сумње и црне слутње", одмах наметати себи питање о „уздарју". Можда ће и њему ово бити тетепк), као што рече, да нам је свима сабор од 1869 АД 3. Трећи разлог опозиције против предлога одбора 15-рице јесте у томе, што: „није ваљало што ново стварати, да се не метне на коцку и оио, што смо већ задобили". Судећи по овим речима, изгледа као да нам постојеће стање наше аутоиомије има у себи сва критерија, све услове аутономног развитка за наш народно-црквени живот. Изгледа, као да у постојећем стању ми имамо довољно или бар нешто услова за свој повољни и напредни народно-црквени развитак, а да би то могли изгубити донашањем уредбе, која би ишла за унапређењем тих услова. Изгледа, као да је постојеће стање наше аутономије такво, да можемо с' њим ма донекле задовољни бити, и сматрати га за но1] 1ап^еге. . . . После изјава, и опозицијоних листова изван сабора и оиозицијоних посланика у сабору, о постојећем стању наше аутономије, које смо изјаве одмах у првом чланку навели, бојазан њихова, „да се не метне на коцку и оно, што смо већ задобили", просто је — наивна. Је ли та бојазан према државној власти? Добро.

Али, шта ми имамо, и шта можемо према њој данас метати на коцку? Које наше ираво! Др. Бучетић је рекао, да саборско устројство од 1875 сачињава основни закон наше аутономије, а Др. Иолит за њ' рече, да је „наша велика тековина". Ми смо по томе упућени, да у сабор. устројству тражимо та права, која не смемо метати на коцку. Да видимо. Али пре тога изјављујемо, да ради сто невоља отварамо и сад то саборско устројство, да по њему преврћемо саломљена наша права и позлеђујемо ране аутономије наше. Није нам то лахко, јер нам удара онда крв у образе, јер нам пишти онда увређени понос српски. Како је то саборско устројство највише потврђено ? Ево како: ,,с' некојим променама од чести са погледа надзора, дотично одобрења и потврде, од чести ради употреблења уместнији и правилнији израза". И онда прочитајмо §§. 18, 20, 22, 23 и 26, па закључак — злокобну октројку. Назив цркве, легислација, сабор, прорачун, постављање најглавнијих аутономних чиновника, цео рад аутономних управних органа, свако решење и одлука ових, све то није у нашој руци, него у руци државне власти данас. А избор митрополита иатријарха? Одговор је именовање митрополита патријарха Германа Анђелића. Ето, таква је данас наша аутономија. За то је и рекао Др. Максимовић : „наша највиша аутономна власт није у Карловцима, него у Будим-Пешти". У болу душе своје питамо: које још право имамо „да метнемо на коцку"? Немамо ни једно. „Наша аутономијаје обезглављена и осакаћена", „прорешетан и подеран је брод наше аутономије ингеренцијом државне власти". „Наша је аутономија трошна и разривена". „Наша је аутономија од стране државне власти управ секвестрирана", „конФискована је" и т. д. Може ли још горе бити ? Не може. Што смо имали за одузимање, и што је