Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

бр. 5.

Најприкладније, јер најсветије, мјесто за хришћанско религијозно-морално васпитап.е јесте храм, и најуспешније средство за тај посао, јесте богослужеље. Ђак наше богословске школе није сретан ни у томе. Ни храмови напш, у Које он долази, ни богослужење, коме он прис) ствује, инје свагда онакав и онакво, како би требало да јесте, ако ће благотворно дјеловати на његову душу и срце, које је пошло да тражи изгубљене свете идеале. Храм неуредан, нечист, мјесто свете тишине, у њему хука и бука, мјесто струје молптвене бруји по њему жамор, мјесто сложне иобожне пјесме, чују се по њему гласи сокачкога разговора, мјесто <смиреног ириклањања главе пред величанством присутиога Бога, врте се главе лијево и десно ... а за што да не речем цијелу истину . . . мјесто одмјерене, скромне, достојанствене службе, службе свесрдне, слуша усколебана дунта и потресено срце младог човјека, ђака наше богословске школе, иснрекидане гласе из олтара: „ . молимса ", „ . . длдндг/," или само „ . . . . дид|'л", „К'кглии7," или само, „ . . к № кх ". Тако је то код нас у моди. Публика је нестрцљива. Богослужење треба да је што прије готово. А млади ђак наше богословске школе гледа то чудо.

Срце његово и душа његова враћа се опет у стари немар, пада опет у стару равнодушност. Па, није чудо што се и оп не прекрсти, није чудо што и он не приклони главу, није чудо, што његове мисли лете Бог зна куда, кадјезиком не смије можда развести разговор са околним друговима, јер можда га гледа старије око, иа би крив био. Ако би ми дакле хтјели свима штетним упливима отети срце и душу онога, који треба да се преваспита, ми би смо га тада морали за вријеме тог његовог преваспитавања уклонити из ових прилика, и у друге га ставити. Ето и за то би нам требало богословско сјемениште, а у њему и домаћа црквица, у којој би било све друкчије. Ђаци наше богословске школе су од свпјета, из свијета данашњега. Остану ли оно кратко вријеме свог спремања скроз помијешани са свијетом, они ће остати оно што је и свијет. Такви неће бити кадри нренорођавати свијет. Неко вријеме свога живота морали би они провести осим свијета, осим најтјешњег бар додпра са свијетом, како би се концентрисали и постали кадри свпјет обнављати. Ето, и за то нам треба богословско сјемениште. (Свршиће се.)

^оО>^

— 3

1111111» — (Извештај о јануарским седницама Архидијецезекарловачке).I. Архи д. Администр ативни о д б о р у редовној седници својој од 20. јануара (1. Фебруара) од важнијих предмета нредузео је и решио : Кр. државно одветншптво у Митровици има се обавестити о псходу истраге вођене у предмету ироиеверења на штету Јфкв. општине у Рачи и Босуту. — Надзорник манастирских добара упућује се, да извиди стање куће и цркве манастира Шишатовца. — Многим цркв. општинама налаже се, да имају на дугу налазећи се црквени новац пупиларно осигурати. Црквене општине у Нештину и Суботишту по-

зиваЈу се ; да бившим тамо администраторима дугујући иарохијал исплатити имају. — Немарне цркв. општине опомињу се, да ради уплате старих саборских трошкова н верозаконског приноса распорез учине или достављене им обвезнице иотпишу. Тако исто оне цркв. општине, које у име приноса за епархијски фонд штогод дугују, опомињу сена уплату дугујуће своте. Одређује се иоверенство, које ће црквено зем; љшпте у Угриновци путем јавне дражбе под закуи издати, како би се од тога што већи ириход постићи могао. — Цркв. општини у Моровићу дозво.ТЈава се, да може подићи зајам од 350 Фор у сврху подизања иконостаса.