Српски сион

Бр. 5.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 77.

спремање посао и неуморних ђака. Ђаци пак наше богословске школе, то је најцрња сиротиња. 0 већини говорим. Ни најнужније потребе своје већина их није кадра пристојно подмирити, много пх је којн немају ни оно, што други сиромашни ђаци но великим варошима добивају у пучким кухпњама. Нит имају здрава стана, нит довољно крува, нит иотребна рува, на зар да се узнесу до онога весеља које кудјељу преде, зар да срце игра на иосао, зар да им дух остане дуго ведар и чио за напоран рад! ? Ко то тражи, тај хоће да се догоди оно што је немогуће. Отеће се и један и други, али већина ће увијек малаксати, Успјеха правог и потиуног никада неће бити. Има нас доста, који смо се са сиротињом борили, али ипак не знамо како је у души и срцу многога и многог ђака наше богословске школе. Бриге оне црне и тешке, које убијају срце и даве дух, ваљало би скинути са те сиротин.е, и онда би она могла винути се свим маром, свом вољом, свом снагом за послом својим школским. Овако пак, дијелећи енергију своје во.ље и ирегнућа свог, нјепкајући снагу својих на стотииу страна, тешко јој је задовољити захтјевима школским. А многи изгуби сву енергију, постаје равнодушан, пада у кажњнву .љеиост, за којом не изостају све остале зле пошљедице, и онда се провлачи, ако се ировући може. Да овога не буде и да богословска школа наша постигне оно, што би постићи морала, — ето за то нам треба богословско ејемениште. 4. Захтјевнужне религиозно-моралне спреме. АтмосФера, у којој ми живимо, није подесна за религиозно чувство .људско. Данашњем човјеку тешко је сачувати своје религијозно чувство цијело и неповређеио. По готово пак младом човјеку, па још гимназисти. Будимо искренн. Нећу рећи, да је који ироФесор, вјештим н ученим својим предавањем, ноколебао срце младићево и иобунио га иротив религије, али гимиазиста има, осим проФесора, који му са школске катедре говоре, још много учитеља, који га својом науком заводе. Дух, који се разбуђује, гута њнхове књиге. Хришћански осјећај, ако га је би-

ло, страда такође. На једиом се мјесту можда неиодесно катихизира, на другом и не ма катихете. А гимназија вјечито иоказује прстом на религијозне идеале старога нехришћанскога свијета. У име закона врше се хришћанске дужности, али без нужне пажње, без свјесног учешћа, са осећајем досадностн. Јавна је тајна, да модериа гимназија слабо васпитава. И не гријешим што ћу рећи, да је врло мршаво хришћанско религијозно васнитање, које она својим иитомцима даје. Па не може бити једрије ни морално; или иравилније да речем, хришћанско-морално васпитање. То је разлог ради кога се друге хришћанске вјероисповјести отимају, да нодигну своје вјеросповједне гимиазије. И ми као да имамо своје двије такве гимназије, али је религиозноморални моменат у њима некако у присјенак потиснут. Без многога говора, да подсјетим само на иоложај наших катихета у тим нашим српским православним гимназијама. Што се тога тиче, наше су гимназије модерније и од најмодернијих! Из таквих гимназија добива наша богословска школа такве кандидате. И она их мора не само учити, него и васпнтавати, управо преваспитавати. А ово је тежи иосао од простог вас^тавања. За њега се нште још више, да васиитаник буде вазда под оком васпитача, да неирекидно гледа примјере чистот религиозпо-моралног живота. То пак не може да буде у богословској школи. ГБезии уплив на младога човјека краткотрајан је. Два три сахата дневно може она да нодучава и васиитава. Оне друге сахате треба да прими на се тонло домаће огњиште. Али гдје је 1,;\ку наше богословске школе тако огњиште. У „циганекој мали", на „бјелилу", на „воросову" ! Ко тамо даје младом човјеку примјер и изглед религијозно-моралног живота?! А наш ђак мора тамо. Он је сиромашан. А да и није, куд би? У боље куће не може, јер бољим кућама није стало до крајцаре ђачке. Па баш да га и примају тамо, опет је питање, да ли би он и ту нашао онаквих примјера, какви су нужни за његово нреваспитавање. Ето, за то иам треба богословеко сјемениште.