Српски сион

Стр. 76.

„СРНСКИ СИОН."

Б р . 5.

дан хода дјечију колијевку и тражећи евештеиика, да слабачко дијете крстом снабдије. А како јој је тек, кад сама спушта у нрну раку милог покојника, без опросне молитве и хртипћанске утјехе?! Тешко је сиротињи тој. а штета иде на рачун цркве наше. Ко љуби сиротињу ту, као што је ја љубити морам, јер сам њезин син, и ко мисли о добру своје цркве, као што сви миелити морамо, јер смо чеда њезина, тај има пуно разлога, да се благодарно ејети светог нашег архијерејскот синода, због намисли његове и воље његове да сиротињу ту утјеши, да јој олакша, да штету од цркве наше отклони. Али, у име иравичности, јоит више у име љубави, која треба да је нај јача ондје, гдје на слабо и нејако наилази, морам иред лицем светога архијерејскога синода нашег и његова предсједника и поглавара нашег, светога натријарха Георгија искрено исповједити, да поред све и најтоплије благодарности, коју им та, сиротиња дугује, а ја најсмерније исказујем, одлуком њиховом нијесу боловн наши одуминули. Ја ћу искрено рећи, по души и истини, једна рана нам је залијечена, а друга се отворила. Теитко је казати, која више боли. Ми ћемо морати и ову подносити, јер номоћи нам нема. кад немамо — сјеменишта. За то што сјеменишта немамо, мораће се за нашу сиротињу отворити богословска школа, нижега реда, за то што сјеменишта немамо, мораће се сиротиња наттта задовољити са свештеницима с л а б иј е спремљеним, за то што сјеменишта немамо, мораће пола мнлијона сиротиње наше вазда за другом браћом р амати, па не дај Боже, и завидљивим ногледима иратити сретнију, богатију браћу своју, за то што сјеменишта немамо, мораће ствар наше цркве у оним сиромашеим крајевима вазда тт а з а д овати, за то што сјеменишта немамо, јер да имамо богословско сјемениште, неби нам требала богоеловска тпкола нижега реда, која нам споменуте ране отвара, сјемениште би могло сабрати ону сиротињу нашу која је ночела учити, али није могла доучити, па би та сиротиња из сјеменишта ишла у гимназију, а отуд се враћала у сјеметштнте, у сигурно склониште, и тако

би оиа до богословске тиколе дорасла, као и друга имућнија браћа. Уштедили бисмо трошак за нижу богословску школу, или бисмо гау сјемениште уложили, па мјесто сваковрсних писара имали бисмо једнако спремљене кандидатезасвештенички чин, пола милијона православннх душа не би за пастире добивало лошију робу, сиротиња би задовољно гледала на љубазпу браћу своју, ствар цркве натне била би у сваком крају како треба застуиЂена. Ето, за то нам треба богословско сјемениште. 3. Захтјев нај потпуниј е научне спреме. Нико се не лаћа да лијечи друге, док није потпуно научио како се лијечи, тако говори св. Григорије Двојеслов. Нико неће хтјети ни бити свештеник, док није добро изучио све што свештенику треба. А свештенику треба много. Није лака ствар управљати човјеком, најхитријим створом. Није лако чувати тврдињу, на коју је навалио силан непријатељ, који постаје још силнијим тиме, нтто многи од оних, који су у тврдињи, малодушно малаксавају. Ко хоће да буде добрим свепттеником, мора много учити, мора много научити. Рибари са палестинских језера, чуда су починили. А да ли без науке ? Обично се мисли, да су они свето дјело своје и велико без икакве науке заночели, па и довршили. Но, зар они нису ништа учили, нигата научили од свога Учитеља. Та ми ни данас не зиамо све, што им је Учитељ њихов говорио, кад се из вреве свјетеке с њима повлачио у самоћу. Ако не више, али толико су за цијело научили, да су, уз помоћ божју, побједили ученост својих противника, законика и књижника. Но иред ареопаг атински не шаље промисао ученика рибара, већ ученог и угледног Павла. Па зар ће промисао хтјети, да се пред ареопаг данашњих, модерних и на све начтше нопуларизованих „—изама", пошаље недоучено, неугледно ђаче?! Но све се то не тиче ејеменишта. Оно није научни завод. То је ттосао богословске школе, добрих нроФесора, богате библиотеке. Питање је пак о сјеменишту. Па ево. Признајем, да сјемениште иије научни завод, али признати се мора, да је, научно