Српски сион

Бр^ 5. „СР ПСКИ

са!ћа о великом угледу у друштву, сш рачуна са богатством, или бар са прикладним аранжманом, њему из даљина будућности шири руке кћерка рода господскога, окружена уиливном родбином, зове га у њежни свој загрљај, који ће му дати не само жену, већ и славу и друге разне ногодности. Млади тај човјек, ако се за час само замисли у богословској школи, па из ње баци поглед на будућност, види је^сасвим преврнутој перспективи. За то тамо и неће. Неће он тамо поћи ни кроз сјемениште. Дух времена ваљало би промјенити, положај нашег свештеника ваљало би побољшати, и онда би се тек могли надати, да би ее млади људи, кад се нађу на раскршћу, одважили на стазу, којом се долази до службе свештеничке. Сјемениште ту ншпта не помаже. Па ипак, баш ради овога узрока, треба иам сјемениште. Оно неће примамити оне који желе и могу на другу страну, — али ће оно олакшати одлуку бар онима, који су под теретом сумње и неизвјесности на раскршће свога живота доспјели. Овијех ће се више одлучити лакше, да пођу путем спремања за свештеничку службу. Сјемениште неће опћу невољу нашу излијечити. Н>ој треба другога лијека. Али, сјемепиште ће помоћи иашој цркви, да невољу ту лакше поднесе. Без њега ће споменута невоља све љућом бивати, а с њиме ће црква кроз невољу лакше се провлачити. Ето, за то иам треба богословско сјемениште. 2. 3ахтјев правичности, који од нас иште једнаку бригу и једнаку љубав спрам свију делова наше митронолије, највећу пак спрам онијех дијелова, који су нам најслабији. Разјаснићу ово. Горњокарловачка, пакрачка и будимска дијецеза, просјечно узевши, врло су сиромашне. У њима је око по милијона нравославних Срба. Тек синови најбогатијих људи, или синови бједне сиротиње, који су стипендију, који нут и пристојну, добили, сврше гимназију и дођу до способности, да би могли ући у богословску школу. Али ти одоше на другу страну. А осталијехје мало. Сиротиња, без имања, без стииендије, ако је и погала у школу, распрштила се које куда, давпо већ и много прије, но

СИОН." С тр . 75.

што је могла дорасти до богословске школе. Неки је свршио један или два гимназијска разреда, али гладан, го и бос, морао је бацити књиге, па се латити рала и мотике, или је отишао на шегрте, или у опћинске нисаре. Неки оиет, доносећи тврда хљеба и што год варива у Госиић, Карловац, Бјеловар, Пон;егу и друга мјеста, иропатио се кроз доњу гимназију, па ако је био сретан и добио стипендију, нашао се једног дана у Загребу, ил Карловцу, ил Петрињи, ил Сомбору, у учитељској школи. Још сретнији промјенили руво грађанско у војничко, на отишли на „царски трошак и у војничке школе. А кога није срећа иослужила, тај пише код кога адвоката, или у коме кр. уреду, па ће послије можда у егзекуторе, опћинске благајнике, начелнике, биљежнике. Најсмјелији и најрезолутнији зажмуре, прикупе сву снагу, на .јурну у горњу гимназију. Но једнога невоља обори у петом разреду, другога у шестом, и онда хајде трагом онијех другова, који су послије четвртог разреда са гимназијом раскрстили. Даље не идем. Оно што би сад долазило, спада већ на разлог под бројем првим. Пошљедица споменутих прилика та је, да дијецеза горњо-карловачка, пакрачка и будимска вапију: дајте нам свештеника! А наш одзив на тај вапај, као да ће да буде: ево вам али мало лошијих! На муци је поглавица наше цркве, на муци су епископи наши. И није лако иодмирити велику потребу за половину милијона душа, а ирођу године, да нико отуд у богословску школу не доће. У грдној невољи и стисци великој, свети архијерејски синод митроиолије иаше смислио је, да за ту худу сиротињу отвори богословску школу, нижега реда. ДоБога му хвала! Та боље је ишта, него ништа. Јест, из дна душе благодаран сам Поглавици наше цркве и браћи ГБеговој у Христу, благодаран сам, ради оне сиротиње, из које сам и сам никао. Зиам, како ју боли, кад дође света недјељица, или други који благи дан, а двери се на олтару црквице његове не отворе. Боли је, боли. Ми просвјећени, за такав бол не зиамо. И тешко је тој сиротињи, носећи ио читав