Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 5.

еиископи, маиастири и дрквеии иаши достојанственици. Ми дакле у име Божије са овим бројем, од даиашњега дана отаочињемо куиљење ирилога на иодизање сиомеиика бесмртноме добротвору нашем: Стевану Страти.пировиЉ/. За сада, док се за кратко време не образује одбор, који ће узети у своје руке сву нрипремну радњу око прославе стогодишњице богословије карловачке, око прославе успомене творца њезина Стевана Стратимировића — ми ћемо драговољно примати прилоге, што нам их доставе наши свештеници и наш народ, на цел, иодизања сиоменика Стевану СтратимировиИу. Позивамо дакле и молимо свештенике наше, који су се учили у Стратимировићевој богословији карловачкој, позивамо оне чланове нагиега народа, који су ум свој иросветили а срце своје срнским чувством облагородили у Стратимировићевој шмназпјп карловачкој — позивамо све бивше благодјејанце Стратимировићевог благодјејанија, иозивамо све уираве наших манастира и све калуђере, иозивамо свакога члана нашега народа, иозивамо све родољубе и иршјатеље

нашег светоглгравославља — да иринесу на жртвеник тоиле народне благодарности своје добровољне, ирема стању своме и могуЛности одмерене ирилоге, да. тим ирилозима што скорије иодигнемо иристојан и угледан сиоменик великоме духу и великом добротвору наше цркве и народа: Стевану Стратимировићу! Оволико рекосмо ми за сад, а оетало ће рећи и удесити одбор, који ће се скоро образовати из иајвиђенијих чланова нашег свештенства и народа — те ће одбор тај узети у своје моћне руке сву припремиу радњу: да се ове године ирослави стогодишњица карловачке богословије — Д^ се ирослави светла усиомена Стевана СтратимировиЛа и — да се овом веаиком човеку иодгане сиоменик, који ће гласно и Јавно свету казивати: да и ми знамо иоштовати и ценити своје велгте и заслужне људе! Слава митрополиту Стевану Стратимировићу! У Новоме Саду 26. .Јануара 1893. Сергије Шакрак Нинић.

ТРЕБА ЛИ НАМ Б0Г00Л0ВСН0 СЈЕМЕНИШТЕ ?

Стотину и неколико година говори се код нас о тој теми. Шта се све за тих стотипу и неколико година говорило, покушавало и радило о томе питању, то нам је све врло лијепо казао неуморни наш историк, г. архимандрит Иларијои Руварац. Па кад се тако дуго о пекој ствари мисли и премишља, а она се са дневнога реда не скида, то опда значи, да је та ствар врло важна, још више, да се без ње не може бити. Тај дуги и предуги говор о богословском сјеменишту значи, да нама треба богословско ејемениште и да је већ ријешено питање о тој потреби. И ипак сам, у најновије доба чуо питање из уста озбиљних људи: а треба ли нама баш богословско сјемениште? Дакле, још се пита о самој нотреби онога, о чему се већ преко стотину година мисли и говорн!

Чуо сам горње нитање, а знам, да има у нас још свештеника и несвештеника, којима се исто нитање намеће, који с њиме разбијају главу, па који су чак и врло близу, да на то питање негативно одговоре, или им бар за позитиван одговор разне објекције сметају. То ме је навело, да испитам горње питање и резултат тога ево овдје да саоићим. Какви су разлози, који могу изискивати подизање богословског сјеменишта? 1. Опћа наша невоља, оскудица свештеничких кандидата. И у уређенијим и богатијим црквама појављује се у новије доба та иста невоља. Дух времена сад је такав, да млад човјек, задојен и напојен антирелигијозним мислима, нерадо улази у школу религијознога смјера. При томе, за таквога младога човјека отварају се слаби изгледи у будућноети. Он