Српски сион

НЕ4ЕЉНИ Л1ЛСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТ0Н01НЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ 1ИТРОПОЛИЈЕ КАРЛОВАЧКЕ. Власник : СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ГЕОРГИЈЕ. - Уредници : СЕРГИЈЕ ШАКРАК-НИНИЋ и САВА ПЕТРОВИЋ. —Ц У НОВОМ САДУ 14. ФЕБРУАРА 1893. [ф—■

Прут је у снопу јак. ТТ т ■ • Г .Г\ ако мислимо о начелу удруживања, о томе рекосмо своју у првом чланку. Пре него нроговоримо о главним условима за успешан развој а тиме и сам опстанак сваког па и свештеничког удружења, хоћемо да се обазремо на „разлоге" с којима досадашњи иротивници тог удружења ту ио пркву и народ оптнте корисну установу хоће да осујете.*) Помињемо пре свега појав, који је ио природи својој веома занимљив и по нротивнике општег свештеничког удружења врло карактеристичан, наиме: они, иротив*) Ми смо тога уверења, да прави свештеник не може бити противник свештеничком удружењу, а ако некоји свештеници из ћефа, или из повређене сујете или из других рануна и разлога устају против свештенрЈчког удружења — никако не могу осујетити оствареше те опште корисне установе — јер онрј су мали за то. У р е д н.

ници, слажу се у негацији те установе, алисусе и опет поделили на двоје. Једни, а то је већи део свештенства у протопресвитерату старобечејском, одбацив само начело удруживања, неће ни да чују за буди какво удружење, те су бар с те стране остали доследни. Други, који чине већину свештенства у нротопресвитерату земунском, одбацују такођер опште свештеничко удружење, рекли су А, али неће да рекну Б, одбацили су главу, на хоће да задрже једпу руку: удружење но протопресвитератима те су тако и за начело удруживања и иротив њега, дабогме све у теорији, јер у пракси излазе оба станишта иоготово на једно, свршују у скоро једнако неповољним последицама ио цркву, свештенство и иарод. Сад да на посе прибележимо и промотримо „разлоге" једних и других, на да рекнемо' своју о њима.