Српски сион

Стр. 98.

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 7.

Већина свештенства протопресвитерата старобечејског иротивна је онштем свештеничком удружељу за то (види бр. 67. „Враника" ех 1892.): 1.) „Што свако удружење мора имати извеену друштвену цел пред очима, никако пак лично усавршење, јер су за то ту односни заводи", па како иначе „за практичан рад свештенички пасторална, прописи цркве и наредбе више власти бригу воде", то онда „цел смераном општем удружењу свештеничком само та моа-се бити: да свештенство као друштвени чинилац положај држањем својим према друштву заузме у коме живи и дела", а они га баш за то неће. Признајемо, да се по себи разуме, да свако удружење мора имати извесну друштвену нел нред очима, јер се ње ради и оснива, али отуд још никако не излази, да лично усаврптење није, не може и не сме бити један део те цели, најмање због тога, што су за то усавршење ту „односни заводи". Ко потоње напразно тврди, доказује тиме не само то, да није темељно схватио позив и положај свештеника у цркви и друштву, него да нпје на чисто ни са задатком „односних завода", јер и на строго црквеном земљишту не креће се живот за „односним заводима", нити му ови проиисују пута, него баш обратно, и ти заводи иду за животом у опште, црквеним посебице, који и њима даје директиву. А лично усавршехве које се зрцали у оном „разлогу", ако је у њему есенција из „одпосних завода" изнесена знања и умења и ако су оне моралне максиме, на које наиђосмо у другим „разлозима", његов саставни део, то лично усавршење не улева нама ни бар мало респекта. Ми смо дал,е тог уверења, да је опште удружење баш и за практичан рад свештенпчки потребно, јер смо убеђепи, да се практичан рад свештеников у народу, особито у нашим приликама не може и не сме ограничити само на оно, о чему пасторална, прописи и наредбе власти бригу воде, јер тиме живот и потребе његове а отуда и дужности свештеничке ни са строго прквеног станишта још нису испрпљене. Но све кад би тако било и на томе остало, како се у „разлогу" каже, и онда ће опште удружење највише моћи допринети, да и повремени прониси и наредбе власти по суштини својој буду што боље одговарале и духу цркве и стварним потребама средине којој се намене, у чему

дапас није нн близу како треба да буде. Да пак пеко као разлог против општег свештеничког удружења може чак и то да спомиње, што ће удружено свештенство као друштвени чинилац положај заузети ирема друштву у ком живи и дела — то је иојав, који наивношћу својом најјаче војује за потребу оиштег удружења баш и са гледишта личног усавршења. Зар у друштву може бити каквог чиниоца, који но нозиву своме треба и мора да утиче на развој прилика око себе, а који би хтео, смео па и могао бити без одређеног положаја напрема оним чиниоцима те исте средине и овој самој? Та све и да хоће, не може се такав чинилац отети том положају, он га хтео не хтео мора заузети, ако хоће да буде — да остане чинилац, ако хоће да дела, ако хоће да живи и да савесно одговори смеру својег битисања. Хтети бити чинилац, а нехтети заузети положај, који отуд логично, под морање потиче, то је тако „Фаталан" појав, да га ми нисмо у стању сломити са прокламованом, али педоказаном свемоћи „односних завода" у ствари личног усавршења, а још мање са дужностима „родољубива срца свештеникова"! Већина збора старобечејског противна је општем свештеничком удружењу и за то: 2.) што се „по себи разуме, да свештенство има вазда будно бити према онима, који права црквена споре и себи их присвајају", али како су појединци „врло слаби да та у живот народни уткана права могу довести у питање", него би то могла постићи „друнгтва разних конфесија, а, од части и сама држава", то онда „нрема овим факторима смерано просто удружење свепггеничко неће вајдити, јер се оно у стварима овакве природе без епископата маћи не може", па за то онћ не ће тако „огромно удружење". Примећујемо: не разуме се по себи једино то, да свештенство вазда само будно буде, већ оно мора у свези с тим и делати кад год затреба и док нужно буде. То је главно. А мора делати не само нротив појединаца, него и против друштава разних конФесија, па и протпв саме државие власти, ако и кад ови ирава црквена споре и себи их ирисвајају. Никако пак не може се допустити, да се нерад у том обзиру како за прошлост тако п за будућиост извињава и освештава тиме, и да се опште удружење одбија за то, што поједиици то-