Српски сион

Б р . 7.

бо;ке не могу оштетити та у живот народни уткана права и што „смерано просто удружење" према друштвима и држави токорсе не ће вајдити ни бар мало. А шта ће и коме ће користити, што ће неко вазда будан бити, све видети и гледати, а пеће никад речју и делом ни хтети ни моћи устати нротив оних, који и на речи и на делу нрава црквена споре? Ништа лакше ни комотпије, али и ништа „Фаталније", него рећи: поједиици нису опаснп, а против друштва и државе не помаже ни „нросто-огромно" удружење, па за то треба скрстити руке и попут тице ноја заритп главу у песак, кад дође до рада па и невоље. Ко каже да мора ваздан будан бити, мора и конзеквенције отуд новући. Већина збора старобечејског извлачи се испод тих конзеквенција т. ј. испод реда и одбране тиме, да појединци нису опасни, а против јачих Фактора да нема лека, на место да ту очитује, да баш услед нотоњег момента морају у збор и удружење, они баш за то не ће о овоме ни да чују. Та и противничка друштва раде преко појединаца, а ти појединци баш у цркви значе ону воду што брег рони. Ако иак удружено свештенство за случај потребе не буде могло стати на браник нрава црквених, зар ће појединац то моћи силније, бол.е и брже учинити? Кад друштва могу кварити, па још одвећ јако, одкуд да друго друштво не може ни бар мало чувати и бранити? Ако удружење ово потоње не може чинити, ко може? И шта без тог рада вреди голо стражарење и звонење на ларму? Ларма ствара забуну и ремети успех, који дозрева само нод истрајним и трезвеним радом. Ко је већини рекао и на ком темељу, на основу каквих стварних доказа, нојава и прилика избацује она против јерархије оптужбу, да ће се црквени великодостојиици напта чинити невешти удружењу, којем су свој благослов поделили? Зар така неоснована онтужба није то исто, што и грозно сумњичење, ружна клевета? Зар ннје бар вероватније, зар „роДољубивом срцу свештеничком" није ближе, зар му не годи више мисао, да ће јерархија опште свештеничко удружење и родољубив рад његов употребитп као полугу за унанређење сме-

рова, који ће цркви и народу па и свештенству једпако користити? Сетимо се само потоње размирице иамеђу римокатоличке цркве и државе, епискоиата и свештенства те цркве у том спору! Или зар да пот мислимо да она већина о нашем енископату овако ружно суди ио себи? Но узмимо да јерархија не би хтела чувати ни бранити црквена и народна права, зар је опште свештепичко удружење не би могло својим гласом и држањем на то нагнати? Зар ће поједннац пре моћи и смети јерархију опоменути и приволети на њену дужност, и зар појединп усамљен глас може претегнути глас целог удружења? Та „родољубивом срцу свештепичком" би се баш за случај апатије и противности од горе дала згода, да у удружењу нотпуно одјекне на корист цркве и народа! Откуд је једно исто смерано удружење у једап исти мах и „просто" и „огромно"? Обртали, дакле, и овај „разлог" како му драго, ми нисмо у стању да га против општег удружења злоупотребимо, јер он најјаче војује баш за то исто удружење. Даљи „разлог" противности збора старобечејског јесте у томе: 3.) што свештенотво „има врло тежак и деликатаи положај према народу. који сам неимајући никаква грађанска и народна права, мора му хгела не хтела његова ожиг>л>авајућа црква толико свога мем.мшгтп дати само да се за павек не претаји и народно своје осећање не изгуби". Верујемо, да је иоложај једног дела свештенства нрема народу у неколико тежак и деликатан, али та неугодност не потиче у првој и потоњој линији отуд, што „народ нема никаквих грађанских ни народних права " — што може да значи и тенденциозну кортешку фразу, намењену јеФтином капацитирању масе, која је таквом храном врло често кљукапа, те тако данас и постаје пленом свакојаких букача, швадронера и аугура — него је узрок у томе, што некима и некима свештеницима извесни субјективни моменти и поглавито лични ннтереси матернјалне нрироде ие допуштају, да своје боље уверење освештају делима, на да нрема свима, дакле и према пароду заузму положај, који одговара праву и дужностима њихова позива и захтевима стварна и неизоначена родољубља, које &