Српски сион

Бг. 11.

„СТПСКИ СИОН."

С тр . 171.

лији карловачкој, тв да у договору са еаископатом одлучи титпа да се ради у овом судбоносном добу. Надати се : да би глас целокупног свештенства сабор послушао, а ако се и сабор неби обазрео на глас делокупног евештенства, онда свештенство нека отвори енергичну родољубиву борбу у обрану св. православља, које је одржало Српство, и нротив самог сабора. Нека у том случају епискогхат на предлог свештеничког удружења забрани свештенству нод претњом најстрожије осуде, да се прима чланства за сабор, а међу тим нека организује нове црквене • оиштине по уставу црквеноме. У овој пак решкриптској скупштини ни дотие не треба ни један свештеник да буде члан, а камо ли председник. И председник није ништа друго, него први међу равнима; али свештеник није раван другима, он је внши од њих, толико виши, колико је виши настир од стада.

Свештепство мора се еманцииоватаи од сидањпх црквених оиштина, оно мора тходиИи парохијске општине. Као што манастир не зависи од прњавора, тако треба да је парохија независна од оптишине. Пре свега, што се управе у цркви унутри тиче, нарох треба да има толико власти као и игуман, без њега да се не сме ништа учинити у цркви. Само „<н|Је изколнтх настоатмк " сме се урадити нешто у цркви манастирској, па тако треба да буде п у иарохијској. То је закон црквени, Ту нема нико, иа ни одбор црквени ништа да наређује. Да није решкрнпта, не би се заиста десио овај шкандал над шкандалима овде у Петровом Селу, и онај пређе у сомборској цркви, где верни обијају црквена врата. Одбор црквени не допушта неком певачком друштву, које није његове багре, да иева у цркви, а иво у пркос одбору обија врата црквена. (Свршиће се.)

Надгробно елово Говорло МИЛУТИН ТРБИЋ, парох вршачки, при опелу Стевана Бошковића, пароха вршачког, У СВ. НИКОЛАЈЕВСКОЈ ЦРКВИ ВРШАЧКОЈ, 24. ФЕБРУАРА 1893.

Жао мије, верна слуго олтара цркве српсконравославне, неуморни ироповедниче слова божјег, добри пастиру стада свога, савесни свештениче, љубазни у Христу брате Стеване, — жао ми је, што ти са овога освећенога меета морам да кажем — последње с богом! Пут живота твога беше кратак, али ти си ходио њнме мушки, иред собом си крчио трње, а за собом си остављао цвеће, дела своја која ће да те нреживе. — Са тим уверењем отишао си у вечност и оставио време. — Тамо је живот одређен, а овде, у времену живота човечјег на земљи, има питања, на која само смрт одговара. „Од какве Иу боље умретии и кад? Да ли на врхунцу среИе и славе св/је, или на ивици своје проиастаи? ■— Суио.и или клетиво.н испраДен? и — то су нитања, на која само поеледњи тренут живота човрчјег одговара, а дотле, — човек путује стазом живота, бори се са иренонама, које му па путу стоје, предводи друге, или се од других даје водити, иа путу томе сејс добро

или зло , користи или шкоди другима, и наЈзад долази на крај своје стазе, која води у — гроб. — Хтео би се врнутп опет колевци, да посеје цвеће, где је дотле сејао трње, али — гле! љубичица пољска довикује му: „На иролеЛе, на пролеИе, кад ирах ускрснеН ■ — Тај ускрс мора да чека покојник, јер закони се божји не мењају т , а у томе законику уписан је и дан општега васкрсења из мртвих. И тебе, покојниче драги, спуштамо у гроб, али ти ииси желео живота за то, да поправиш грехе своје, но да што више засадиш лозе винограду госнодњем, што више цвећа перивоју народном. — Желео си да живиш,јер си мало живео, а много се борпо са тешкоћама трудног позива свештеничког, годинама си се мучио, а тренутцима уживао, и — сад, у најбољој мушкој снази, кад си већ прокрчио пута мирнијем животу, — живот ти се угаси, угаси за навек! Ти остављаш стадо твоје, које те љуби н сузе жалоснице лије за добротом твојом! . . . Да, —