Српски сион

Бр. 11.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 167.

гим речима : од смрти осл о бађати, од с м р т и ч у в а т и. Кад црква од своје страие тежи за тим, и колико јој је год могуће доприноси и иде иа руку томе, да се неки њен верни опрости, ослободи и излечи од болести, која би дотичнога иееумњиво у руке смрти предала, у чељуст смртну бацила: то тиме црква, без сумње, — „мртве диже". Кад св. писмо вели за „блуднога сина" — који је морално иао, залутао и изгубљен био, али се нокајао и са моралне странпутице вратио — да је „мртав био и оживио": онда се свакако и за оногакоји је већ био на нуту к смрти, коме је смрт већ своју ледену руку пружила била, али који се смрти избавио и од смрти утекао — рећи може, да је „мртав био и оживио ". Кад све наведено проучимо: онда мислим, да са нуном ноузданошћу тврдити можемо — да је „цјел" лечења, односно народногзаводазалечење „толико исто света, као и цј ел једнога манастира", односно „васпитнога завода"; и да је црква дужна имати на уму колико „прву", толико исто и „другу цјел". Пошто смо се уверили, да канони наше св. прав. цркве допуштају „секуларизацију" неког манастира и добра његовог у случају том, кад се жели постићи нешто племенито и за цркву корисно; на име, да по канонима може црква оделити један од својих манастира и одредити га и наменути, да служи здрављу њених верних; и кад смо пристали, да то и учинимо, да у једном манастиру подигнемо народнп завод за лечење: онда нам се и само каже, да би дотични манастир ваљало нешто преуетројити, преиначити, удесити га тако, да може служити оној цељи, коју желимо постићи; а за то ее, да како, иште трошка, унраво за то је потребна прилична свота. И сад настаје питање: од куда ћемо добити ону своту новаца, која нам је ради преиначења потребна? Па ето нам — народних Фондова ; нека се новцем, из тих Фондова узетим изведу нужне преинаке, и подигну нотребне

зграде у оном манастиру, који је па горњу цељ одређен. А можемо ли ми на то издавати новац из народних Фондова? Ако хоћемо — можемо! Или зар не ћемо?! Та ми видимо, да сви народи дају многе и големе жртве само да би моћ смрти ограничили на што мањи број својих синова — па зар само наш народ да је у томе изузетак?! Другим народима је живот својих синова мио и скупоцен, да при откупу не питају за цену — а зар само наш народ да не да за живот деце својеништа?! Зар су нами нанш синови тако на одмет; зар су иароду многе вредне и даровите главе деце своје тако излишне, да за њихов живот и здравље не ће ни крајцаре да изда?! А да новац из народних Фондова на новратак изгубљеног здравља појединих својих синова трошити можемо, уверавамо се, кад читамо извешћа о раду саборског одбора. У тим извешћима налазимо скоро сваки пут, да је овом или оном дато на лечење једном за свагда нека свота: 100 до 200, а и вшпе Форината. У осталом држим, да на нреинаку манастирску и подизање потребних зграда утрошени новац не би морао лежати бесплодан; могао би доносити народним Фондовима ону исту камату, коју доноси и остали на зајам издати новац, на име 6 а / 0 . Но у манастирима су и цркве, односно молитвени домови; па шта ће бити са молитвеним домом, кад се манастир претвори у завод за лечење? Шта ће? 0 с т а ћ е г д е ј е и к а к о ј е. Ми знамо, да се у беди и невољи човек највише сећа Бога, и притиче Богу на молитву; ми знамо, да човек у болести поред лекара радо се обраћа и тражи помоћи у „крача д8шх и т^меса". Па за то оставимо у заводу за лечење и молитвеии дом, те ће нега лекарска, а уз њу и „молитка в*крћЈ спасти солацјдго ". (Посл. Јаков. 5., 15.) На послетку: излишно је и да спомињем, да би „право извести такову проијеиу једнога манастира морало само и искључиво црквеној власти припадати, и ником другом", као и то, да би