Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

В р . 13.

околностима водио је рачуиа верно-одани сабор од год. 1864—65, оне су добиле свога израза у одредбама превишњега отниса Башега Величанства од 10 авг. год. 1868, на њих су се обазирали сви познији сабори у својим уредбама, које су ради уређења свегатеничке дотације доносили — на њих је морао да се обазре и овај верно-одани сабор у предложеној уредби. По најпонизније поднесеној уредби служиће у горњокарловачкој енархији као извор за подмирење свештеничке илате: а) прирез од 20 иовч. по ралу зем.г.е; б ) 1О°/ 0 од тециварине III. и IV. разреда н од порезе на камате и ренте; в) годишња субвенција из јерархијског Фонда и г) станарина, коју плаћа дотична црквена, општина, ако нема парохијскога дома. Све ово разрезује црквена општина споразумно са одбором цркв. општине, а прибирају исте политичке области, које нрибирају и државни порез, иа предају надлежној котарској области ради месечне исплате свештенства. (§. 21.) Пошто је уредбом овом зајемчено парохијском свештенству, да ће како плату своју тако и накладу за сесију и стан примати месечно у напред, то је у хатар ове уредне наплате уређено и то: да је црквена општина дужна најдаље до 1. новембра сваке годиие да распореже парохијски прирез за идућу годину. Ако би која оиштина пропустила да то учини, учиниће то на пријаву дотичнога пароха падлежни епархијски административни одбор на основу последњега разреза и на трошак небрежљиве општине. Парохијални прирез побираће по овој уредби редовно црквене општине у своме делокругу и преко својих автономних органа, а у оним онштинама, где су прирез тај до сада прибирале политичке општине, нрибираће га оне и даље. Заостатак доспелог и до одређеног рока неуплаћенога парохијског приреза наплаћиваће одбори црквених општина заједно са овршбеним трошковима присилним путем преко иолитичке области. Овим овде изложеним, а у самој уредби подробније обележеним начином мислио је верно-одани сабор овај, да ће парохијскоме свештенству обезбедити не само пристојну дотацију, него и зајемчити му, да ће оно дотацију ту у одређеном износу свагда па време и потпуно примати, те ће отуда онда моћи своје и својих породица животне потребе пристојно и уредно подмирити и тиме вољно и одушевљено своме узвишеном позиву служити. Но да би исто парохијско свештенство, које својим топлим молитвама и вредним душестаратељским радом подржава и унапређује религиозно-морални осећај — ову најпоузданију основу сваковрснога напредовања — у своје пастве могло без тешке бриге погледати на оне дане старости, када буде у вршењу своје узвишене и свете дужности клонуло и изнемогло, побринуо се верно-одани сабор овај одредбом: да нарохијско свештенство то и дотле, док се за њега и иородицу му не оснује посебна мировинска заклада, прима по годинама службе одређену потпору из јерархијскога Фонда, да се породици пароховој у случају смрти његове пружи помоћ уживањем ноловине парохијских прихода за време од године дана. Пошто је напокон уредбом овом нормирано и често пута препорно питање уживања огрева, изречено је начело: да садашњи пароси и системизовани помоћници, који уживају већу плату, но што је овом уредбом уређена, имају исту и даље уживати и то из оних истих извора, из којихсује до сада уживали, и одређепо је напокон и то: да оставине оних свештеника, који немају деце ни родбине а умру без оиоруке, ио одбитку погребних трошкова и евентуалних дугова, припадну епархијском Фонду дотичне епархије Ваше и,арско и аиостолско краљевско Величанство! Одлукама верно-оданог сабора од год. 1864 и 65, потврђенима најмилостивијим и превишњим отписом Вашега Величанства од 10 авг. 1868 одређено је под одсеком У. Ш. А., да су добра појединих источно-нравосл. српских манастира црквено-народна добра и да половипа сувишка што претече преко годишњег расхода ових добара долази