Српски сион

„СРИСКИ СИОН."

Бр. 13.

Георгија на натријарашку столицу, а тпме и на врховну власт карловачке богословије, ностала ова лепа наука обавезном за све слушаоце. Предавање ове науке слушаоцима карловач ке богословије нема само тај смер, да се слушаоци упознају са животом пчеле и неговањем ичеле, једино на своју корист, већ оно има много већи обзир. Наш свештеник је у народу и са народом . . . . он може највише учинити, да му стадо буде Богу угодно он може највише учинити, да му стадо буде задовољно, да не трпи невоље Тај шири захтев, има пред собом у виду и предавање ичеларства на богословији. После овога само од себе излази, дајесваки свештеник дужан да поучи народ свој овој врло корисној грани нривреде. Но дај да изнесемо овде јаснију слику за што је дужан свештеник да ово чини. Пчела је животињица, која чудноватим животом својим може много да утиче на живот човека. Св. Писмо са нрекором оиомиње човека лењивца и упућује га мраву и пчели: „Иди к мраву, лењивче, гледај путове његове и омудрај. Нема вођа ни управитеља ни господара; и онет прибавља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. Или иди к пчели и итд. (Прич. 6, 6-9.) Моралну снагу пчелињег живота и утецај њен на човечији живот нико не одриче, шта више свако и данас, био он нчелар или не, згодном приликом навађа за иример пчелин живот. Има чак неких људи, који би хтели да примену друштвену организацију пчела као савршену организацији људског друштва! (Писарев, Бихнер. . . .) Нећу даље, да морим поштоване читаоце овим опћим сведоџбама — прећи ћу на иојединости. У ово пролетње доба кад врба обеси своје златне ресе, кад се одене поље и гора цветом, кад носред те лепоте зазује пчеле грлећи се и љубећи са шарним чашицама, да ли човек, који се нађе ту, може бити равнодушан ? Неће ли му и нехотице доћи на уста Давидове речи:

„Мки> возкмичишасА д^кла твоа Господи : кса пре/м8дростТк> сотворилх еси". Неће ли се сетити Псалмопевчевих речи: . . . кса кх тек Ј к чаготх, дати пиф8 им& кх клаго кршА: тпгт дакшб тек'к илга. совбрбтх. СОверзшб тск^к ()8к$ ксАческад исполиатса каагости. ©крацЈшВ же ТЕК^к лице, козл1ат8тса ? Човек, који гледа онај неуморан рад нчелин у кошници и ван кошнице, који гледа онај ред и чистоту у кошници, ону слогу, неговање подмлатка и многе друге врлине, неће ли осетити у себи нрекор савести, кад он, као створење са највишим опредељењем овде на земљи, види, да неје напреднији, шта више да неје ни дорастао једној малој ичели? Неће ли се тада застидети и иод тим утиском и своме ближњем изрећи речи из св. писма : „иди кх пчм^к и оук^кждћ, колк д-каателкница естк, д"каан'п же колк чЈстное ткоритх .... афе сиаок> и нб/иофна сбфи (но) пршбдростТм почтена произкедес/л" — ? Свештеник као „душестаратељ" већ из горе наведених разлога дужан је да препоручи, а и да упозна свој народ са нчелом. Неће ли се зарадовати сваки „добри пастир", кад види, да му је бачено семе уродило плодом, кад внди, да су му они из стада, које је он пчеларима учинио : чисте душе, да су поштени, ваљани и вредни синови народа, добри и мирни грађани, кад види, да је свака кућа пче.тгарева као кошница, да у њој влада љубав, мир и слога, да је у њој задовољство, — јер ту не тиште невоље; кад види, да су деца ичеларева најбоља, јер су однегована и васпитана у добром Духу. . . . ? Ове добре последице код пчелара скоро без изузетка ће свако увидети, јер онај, ко се ода овако племенитој забави, која га сваким даном весели, хоће ли чинити оно што се иротиви овоме? хоће ли згодно време употребити на беспослице, хоће ли траћити време у крчмама уз чаше, свирку, карте, неморалне песмс и т. д. ? - Не! Сваки онај, који осети радост и уживање, које му нружа пчеларство, тај то чинити неће; неће тај хтети, нити времена имати, да нарушава своје племенито задовољство; он ^е у сло-