Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13.

обр асцима, који нису поникли укрилу наше дркве, врло слободоумне и демократске установе" „Искуство од 25 година није оправдало предноставку (да би црква и јерархија јачега ослонца имала у тим установама ојачаном народу), јер демократске установе, особито у цркви, ако су на сувише широком базису (као што је и садашњи изборни ред) хоће да се изопаче на штету цркве и народа". Оправданост наше горње тврдње, иотврдиће се и опет исповешћу, кад тад, ма којег члана либералне опозиције, ал' свакако ће ју нотврдити скора будућност. А та потврда значиће и опет : кајање ради горког искуства. А зашто сваки наш рад саборски да резултира: у кајању и са таквим искуством ?! Загато одбацивати „устав" ради неке умишљене бојазни од предложеног начина избора свештеничких посланика?! Кад виша јерархија ире 1872 г. није хтела ни могла од 25 свештеничких посланика на саборима нашим до г. 1872, калупити 25 аутомата и пагода; кад није хтела нп могла чинити ни носле г. 1872 до данас, крај све одвисности одношаја и положаја свештеника ирема енискоиима; онда је сасвим искључено, да ће моћи и да ће имати разлога то чинити од данас. Ми ту искљученост и немогућност видимо и у овоме: 1. јер не можемо дозволити предпоставку, да би наша виша јерархија, чисто српска, дакле народна, могла постављати у цркви својој и у сабору нашем такове захтеве и тежње, које би штетиле цел црквену, и косиле се са ннтересима народа ; (У просуђивању тих захтева и тежња треба увек делити засебне интересе партајске, од оиштих интереса црквено-народних.) 2. јер не можемо дозволити ни ту иретпоставку, да би наше свештенство, ма кад, и ма под којим околностима, хтело себе ставити у службу таквих захтева и тежња; 3. јер је данас виша јерархија, а и од данас- ће већ увек бити, приступачнија мислима

и тежњама свога свештенотва, те без онога десиотског оклопа, кроз који није могао нити пробити њезин осећај љубави очинске и снисхођења према свештенству, нити њојзи доспети реч искреног и оданог свештенства; 4. јер ће свештенство наше све више и јасније хтети и умети разликовати одано и дужно поштовање и каноничку послушност нрема вишој јерархији од сервилности и иузавости; 5. јер је јавна контрола и критика данас развијена, а у будуће биће све јача; 6. јер је искуство прошлих деценија богато и довољно јасно, и за вишу јерархију и за свештенство; 7. јер је у „уставу" предложено тајно гласање при изборима свештеничких посланика; 8. јер је бољи, и све ће бољи бити, „одгој и наобразба нашега свештенста", и јер ће га та — по речима самог барона Живковића довести до већега знања и до праве самосвести, и јер ће — по његовим речима а и по закону, који влада у умноме свету — „у вишем знању лежати и његова еманципација од неоправданога уплива и према горе и према доле". . . . 9. и на послетку, као што рече Др. Максимовић: „што он (свештеник) са народом и од народа живи, те по томе увек ће гледати, да не дође у сукоб са својим народом"*). Из ових разлога, и оних напред наведених, ми смо уверени, да би избори свештеничких посланика за наш сабор били увек неодвисни и еманциновани од „неоправданих" евентуалних уплива и утицаја од горе, — ако би их у онште било ма кад — а тако исто рад и држање свештеничких посланика у сабору био би самосталан и неодвисан од „мигова на повлад", као хпто ће — ако Бог и срећа наше цркве, народа и автономије даде — скоро бити неодвисан и према „доле", према шеФОвима партија Из тих разлога ми не стрепимо од зло умишљених последица измене изборног реда, а ту измену одобравамо ради оних добрих и општекорисних последица њезиних, о којима смо зећ напред говорили. *) Разуме се. да под „народом" не треба разумевати новинарске редакције и партије разне.

(Наставиће се.)