Српски сион

Бр. 15.

Стр. 231.

интересе умапређује и оних наставника, који неуморно иоучавају поверене им ученике и ученице корисним знањем и настављају их речима и својим иримером: да буду честити и образовани људи, добре патриоте и вазда верно одани иоданиди Вашега Величанства. Из XXV. седнице сраског ираво^лавног пародно-нрквеног сабора, држсте у Ср. Карловцима 18. (30.) иовембра 1892. Вашег царског и апостолског краљевског Величанства верно-одани (Рртоскг^ г1отаоЧ/1чо-ттрана роЈ) ко-11 х рк 11/ са бор : ГЕОРГИЈЕ БРАНКОВИЋ, е, р. натријарх — председник. Стеван В. Иоповић, с. р. Евген Думча, с. р. саборски перовођа. потнредседник. ———

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. српско-прАвсглАвнс шиш штат

Дивно ли ти је ? Боже мој, то наше пјеније карловачко! Та у свету га равна није. Мрави те већ подилазе, кад се само сетиш оних дивних мелодија, оних анђеоских арија, оних финих умиљатих трила, оних лаких и неосетних нрекрасних прелаза; а камо ли, кад их Ште<аш и чујеш појати! Све, што ти се Србином назвало, и старо и младо, и мушко и женско, ужива ти у њему. Душа се од милина топи не само Србину, него и туђину и једноверном и иноверном, кад ти чује наше црквено пјеније. Па за то Србин неизмерно и поштује и к'о очи у глави чува то бесцен-благо своје. Па Србин се постарао, да се оно у свој својој лепотп и чистоти очува и за потомство љегово. У Срба се нашло брижних људи, који су осетили, да томе нашем дивном пјенију претн опасност од најезде туђих и Србину неприродних, несвојствених мелодија, па су га ставили у ноте баш онако верно, како сеоно у Карловциима и Новом Саду поји (Гаврило Бољарић и Никола Тајшановић, Тихомир Остојић, а још прије ових Корнелије Станковић), како би се оно тим начином у својој правој оригиналности и прнродној лепоти својој у аманет предало и нашим млађима, на којима свет остаје. Све је то лепо, красно и похвално — велим ја! Евала трудбеницима, који за времена пре-

гоше, да нам ту скупу и ретку тековину очувају! Али, кад се ми с благодарношћу и признањем одужујемо оним врлим мужевима, који збиљски и својеки нрегоше, да нам наше лепо црквено пјеније у ноте ставе и тако нам га од сигурне пропасти сачувају, није ли онда достојно, да се још с већом благодарношћу и признањем нонесемо према оним нашим људима, који бијаху творци, усавршиоци и распростирачи тога нашег дичног и дивног пјенија? А, да како! И црквено пјеније је студија, као и свака друга студија, и то тешка студија, која је у своје време постала, која се по том неговати, дотеривати и усавршивати морала, док је добила онај свој облик, са кога је ностала чувеном и у својој рођеној кући, а и на страни. Србин се радо заноси успоменом на своје велике и знамените мужеве, на мужеве нпр. који су задужбине зидали и подизали; на мужеве, који су пером радили; на мужеве, који су сабљом у руци борили се за крст часни и слободу златну; па Србин се мора заносити исто тако споменом и на оне своје мужеве, који су у светим богомољама и задужбинама нашим скројили, удесили и ирема духу своје цркве регулисали лепо нјеније наше, који су духовитим песмама црквеним дали оне дивне, оне анђеоске мелодије, каквима се ниједан православни народ *