Српски сион

О тр . 232. . * /

у тој мери као српски нохвалити и подичити не може*). Србин дакле треба да зна нешто и о цостанку његовог данашњег црквеног пјенија! Творце, осниваче и усавршиоце, а богме и многе расиростираче нашег дивног црквеног ијенија већ давно црна земљица нокрива; спомен се о њима тек само ио некад чује. Па да се и та носледња искра љиховог спомена не угаси, нрегао сам, да по слабачким силама својим, ма у најкраћим потезима сноменем и у овом листу нрибележим, што знам о постанку и развитку нашег црквеног пјенија; предузео сам, да од заборава отмем она дична имена наших старих, који су црквеном пјенију нашем основ ноложилн, који су га неговали, усаврншли н међу народ ширили и распростирали. За дужност своју сматрам напред споменути, да ћу ја своме задатку само у толико одгорити, у колко мн је ствар позната, не бранећи ником, да о овом предмету опширније што напише, јер „ко зна боље, широко му поље"! Као особити љубитељ нашег црквеног пјенија одавна сам се интересовао, да што дознам о његовом постанку; па сам се трудио, да што прикупим и приберем о постанку његовом, наетојао сам да дознам, ко му је творац био, те како се оно временом и кроз кога се развијало и усавршивало, и како је оно до нас овакво какво је дошло. Резултат мога истраживања испричаћу ево у неколико редака. Нпкаквој сумњи не подлежи, да је срнска црква и народ српски већ у пећској патријаршији имао своје лепо осмогласно и бар неку врсту великог пјенија, које је при концу XVII. века са сеобом под Арсен-патријархом нре-

*) За потврду ових мојих речи позивам се на писмо неког професора Сергија Николића из Београда, писано у год. 1864 уваженом свештенику — тадањем богослову Гаврилу Бољарићу, у ком исти навађа младом Гаврилу речи неког грчког мудраца Доситија Адаманта Кораја, који је у време Стратимировићево у Карловци чуо српско нјеније, и којима је наше црквено пјеније од прилике овим речима похвалио : „То је једино православно пјеннје, а остало и у грчким црквама и у Русији његовим ушима слушано, да је ништа по себи леио, али не православно" # (Види Бољарпкев Октоих, 1. глас, стр. IV.) А то исто је недавно потврдио и руски прота А. Лебедев, настојатељ казанског собора у Петрограду, кад је у октобру 1891. г. походио београдску богословију те чувши српско пјеније рекао: „Ваше (српско) певничко певање је трожаственије од нашега, но за то наше (руско) нотално боље је од вашсга." „Вееник срп. цркве" св, Октобар. 1891. Стр. 96 )

СИОН. 11 Б р. 15.

несено у Аустрију. И ако је српску цркву ? која је с вером иримила и обредну и церемонијалну страну од Грка, за цело време бављења под турском влашћу, и у црквеном цјенију провејавао духгрчки, тоје ипак свакако ван сваке сумње, да је она имала и своје сопствено српско црквено пјеније; јер кад су српске задужбине у Турској имале калуђера, који су прекрасно књиге писали п штампали, који су прави византијски животопис и вајарску вештнну н тому нод. култивиралн, то је онда лако с правим поуздањем предпоставити, да су оне морале имати и својих Косма, Дамаскина, Студита, Анатолија и др., који су се бавили и компоновањем црквених мелодија и усавршавањем иравога српскога пјенија. Наравно, да то пјеније није тада амо пренесено у оној ритмичкој Формп и с оним модулацијама и аријама, што их је пјеније у времену Стратимировићевом имало. Кроз читав једа.н век оно се знатно променило, Какво је црквено пјеније било у прошлом веку (ХУШ.) и је ли се оно иу колико се усавршавало и дотеривало, тешко је рећи. Због оскудице извора и потребних доказа не може се ништа позитивно тврдити. По врло мршавим изворима, које при руци имам, нагађати се тек може, да се је пјеније у првој половини ХУШ. века слабо неговало, а то је и поњатно, јер се зна да је тада обраћана пажња на сачување вере и уређење црквеног живота а није било времена и на пјеније мислити. У осталом љубитељи пјенија тада нити су имали где нити од кога пјеније да науче. Да је тако било, позивам се на речи неумрлог историка архимандрита Рајића, који у књизи својој „Историја катихизма" овако односно црквеног ијенија гшше: „Но добри тај пастир (Мојсије Петровић митрополит [од 7. Фебр. 1726. — 27. јула 1730]) ни тиме се није задоволлзо, него изволи још потрудитн се, да и црквено славословије тече чино, устројено и благољеино. Ради тога доведе из св. Горе јеромонаха Анатолија, искуснога пеалта, и устроји у Београду грчку школу, из које је но времену узимао јуноше са добрим гласом, које је онај псалт научио нојати по грчкој псалмоди, числом довољне, чим је цркву изредно увесељавао; и тако распространившу се грчку пјенију свуда, преста српСКО пјеније сасвим, тако, да се данас једва гдје чује и . (Издање књижаре браће Јовановића у Панчеву, стр. 22.). Гаврило Бољарић, катихета у Сарајеву, всли, да је исти тај ми-