Српски сион

Бг. 15.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 237.

собност, или сумња о чистоћи њиховога вјеровања." Ти услови за проиоведање су иозиати и вернима. А до тог познавања они долазе на разне начине; који књигом, а који искуством, које им сведочи, да у цркви проповедају само свештеници, дакле они само, који се за то спремише и удостојише. Па шта би рекли верни, кад би на амвону видели ђака — богослова, у стихару или и без стихара. Зар би сваки расиитивао, ко је њему дао право учења у цркви; а зар би овлаштење епископа за то учење свакога задржавало од помисли: па зар „пастор" не би умео боље проповедати од овога „чтеца" . . . И ко ће нобројати све мисли и помишљаје верних пред „пасторалистама" на амвону! . . . Па тек, да се послужимо речима самога г. Огњеслава: „неопходни плод тога би био тај, да би наш свет брзо изгубио и оно мало свога респекта према нроповеди, ону своју веру у проповед." Ето видите г. Огњеславе, ту је право место тим вашим речима. Вежбање богослова у нреповедању може бити у богословији и у богословском друштву „Слози," пред богословима, нроФесорима богословије, па и свештеницима, који би хтели томе присуствовати. Такво вежбање и ми препоручујемо и желимо му, од срца, најбољег и што потпунијег успеха. Шс КћоЛпе... Али у цркви, у коју верни долазе, да чују реч служитеља божјег, ту реч има само тај — служитељ божји. Је ли баш, за што потиуније вежбање богослова у проповедању и за привикавање њихово на амвон, на светињу и тишину црквену и на слушаоце у цркви, неопходно и потребно то вежбање 1 ј ■цркви , у што ми не сумњамо и што потврђујемо, онда се та потреба може задовољити на начин, који не ће ни у сумњу доводити његову каноничност и последице. Тај би начин могао бити у томе: да се та вежбања чине у црквама карловачким изван празиичних и недељних дана, осим богослужења, а нристун к тим вежбањима имали би обвезно богослови сви, а иначе проФесори богословије и сваки свештеник.

И то је сасвим довољно — према, средствима —- да се богослови нриуче и „на капе и на главе", ирема оној причи о вршачком проти. То је наше мишљење о томе начину вежбања богослова у проиоведању. Но, да се тиме још не решава иитање нашег проповедништва, сасвим је јасио. Мпоги су још услови за напредак нашег проповедништва, који траже своје задовољење. Неке треба богослови сами собом да донесу при ступању своме у богословију; неке да нађу и .уиотребе у богословији, а многе тек да нађу, добију и употребе после богословије у своме свештеничком животу. Ко ступи у богословију, пре свега треба да себе испита, да се сам собом разрачуна, е да ли осећа истините наклоности и способиости за свештеничко звање. Пре свега, треба да се увери сам у себи и о себи, е да ли му душа полеће за оним висинама, на којима треба да је ум, срце и душа свештеника; е да ли му је воља довољно одлучна, а снага душевна довољно јака, да пође у сусрет свима и буде снреман савлађивати сва она искушења, која га срести могу у животу и раду свештеничком. Пре свега да испита иобуде, које га воде у богословију. Ако су оне: у његовој побожностн и религијозној тежњи, у његовој љубави к' црквк_.и одушевл.ењу за свештенички позив, па 4ек онда у тежњи за одржањем самога сес!|, — онда тај нек ступа у богословију. И <Лмо онда ће, крај ваљане наставе и васпитања у богословији, таковом богослову помоћи теорија и пракса проповедања у богословији, помоћи, да из богословије изађе, а у животу буде ваљан и одушевљен проноведник. Кад у богословију буде улазио елеменат за богословију, онда Ке из ње излазити елеменат и за — ироиоведништво. Кад тај елеменат у богословији буде добијао нотребно образовање, сходио васнитање, а налазио и употребљавао, осим ироФесорских предавања и свога вежбања у проповедању, и друга средства своме спремању за проповедништво, као н. пр. у обилатој литератури световних и црквених беседника и говорника, а у живом примеру