Српски сион

ВР. 18.

нестију, и нозвао је све бјегунце, да се поврате у своје оиустјеле земље, па да не ће плаћати за десет година никаквијех данака. Могло ј е дак.& бити патријарху Чарнојевићу и да се он новрати на евоју столицу у Пећи, и да се онај народ што је с њиме побјегао, поврати на своје баштине. А да тако није урадио српски патријарх, то је заслуга или кривица — како се узме, самога цара Леополда, који је своје нове поданике, а у овој прилици сво.је ненозване госте, управ обасипао царскијем милоштама. Он је 1691. поиовио од ријечи до ријечи лањску привидегију, у којој је додао двије нове тековине а то: да све омртвине иза иокојника, којипомру без нашљедника, нрипадну Цркви и да је патријарх и духовни и свјетовни старјешина српског народа. А најзнатнија је царева иривилегија она од 1695 којом је одобрио и потврдио заокружена српска владичанства и постављене срнскоправославне епископе, које је патријарх намјестио на темељу привилегије од 1690. Љуто с.е је томе противио римски епископат, коме је био тада на челу кардинал Колонић, који је уједно био и главни царски доглавник — царев канцелар. Али је тијем кораком патријарх Арсеније подвластио себи и онај српски народ, који дотле не бијаше под његовом влагаћу а ноименце срнски народ у карловачком и вараждинском ђенералату. И ово је зачетак наше српско-православне јерархије еа царскијем одобрењем. Рат је непрестано трајао и још се није знало на коме је царство, али је сриски патријарх и на то помишљао, да би могао н остати овдје, на с тога је молио цара, да се његов народ згодније настани, јер је пуне 4 године живио и мучио се по земуннцама н но шаторима — ни па небу ни на земљи. Па и ту је цар милостив бпо, јер је декретом својим 1694. наредио, да се Србљи смјесте одијељено од другијех народа по Славонији, по Бачкој и но Банату до ријеке Кереша, али комесари, који су требали да ово изврше, нпјесу се обзирали на српске интересе него на државне и на бојне, па су нружили Србље све уз турске међе од Оршаве па већ, у свези са Србљима у Хрватској, све до Велебита. Карловачкијем миром 1699. завршен је рат са Турцима и све српске земље са столицом сриске натрнјаршије нрииадоше на ново под Турке и од тога доба Чарнојевнћевп Србљи нрестају бити цареви гости, они

Стр. 289.

сад постају прави цареви поданици. И ту видимо патријарха, како моли и богоради по Бечу, да се Србљи смјесте и населе онако, како је цар заповједио — али то није нигда извршено. Мјесто тога умијешала се ту и римска пропаганда, која је пр%ма својима тежњама прорешетала и екснлоатисала нас одмах са другијем иновјернијем народима тако, да ниђе сами за се у већој маси и на већем простору не бпјасмо. И ту је највећа ненравда која нам је учињена, отуда је настала она љута борба са сусједима различне вјере, језика, обичаја. Али због свијех овијех неусијеха, нико се други не окривљује и не биједи но нашијем књигама, него блажени патријарх Чарнојевић. А има нас и такијех, који га ево послије двјеста година ироклињемо и јавно говоримо: да је он превео српски народ због своје личне неке угодности и тја због свога властољубља. Не куните, господо, њега, него куните нашу грдну несрећу, која нас не оставља од Косова. Има у књизи доказа, да је блажени натријарх Чарнојевпћ номишљао, да сам себи суди, кад је видио на какву је биједу налетио; а и то стоји у књизи, да је мученички у Бечу умрво — да је отрован. Наравно, ово није доказано нити ће се доказати, али је у књизи. Послије карловачког мира, како рекох, ностали су и они Србљи, што са Чарнојевићем пре1>оше амо, прави иоданици цара и краља Леополда, и сад је ваљало новоме господару све оне привилегије, што их је дао патријарху: н оне, што му их је дао док је још био на оној страни, и оне, што их је дао на овој страни — требало је уредити и довести у склад са државнијем законима онијех земаља, у које се смјестише и у којима је суђено било унанријед живјети; и то тијем прије, што су се те привилегије протегле и на онај наш народ, којијеприје Чарнојевића већ овдје становао. Али то није учињено све до нашијех времена, и отуда она љута борба и оне велике неприлике. Ми смо се наслонили на Беч и на краља, који нам је дао нривилегије, не питајући за то, да ли је краљ био властан даватн онаке привилегије народу, који стаиује у земљама угарске круне. С друге стране много еу сметали и сами Мађари, а у Хрватској Хрвати, односно сталежи, да се није дошло до склада и до хармоније. Мађари су хтјели, да нм се Србљи безусловно подвласте, а Србљи видећи, како мађарске сиахије поступају са својим, себи подвлаштени-

„СМ1СКМ СИОН."