Српски сион

Стр. 290.

„СРПСКИ СИОН."

јем народом, никако не бијаху вољни, да замијене господарење турскијех сиахија са мађарскијем. То је Беч употребио на своју корист, на нас је уиотребљавао као средство против онијех народа ; с којима је војевао. Прејасна династија сматрала је, да наш народ искључиво њој припада, ма да станује у земљама угарске круне. И отуда се мора признати, да су сви цареви од Леополда I. на до срећно владајућег нашег цара и краља обилато обасипали наш народ својим милостима — али су се други Фактори свагда појављивали, који су били јачи и од самих владалаца. Има примјера, где су краљеви најнраведније наредбе за нас издавали, а њихови државници и тајници умјели су те наредбе иза краљевих леђа осујетити. У тој борби највећма су страдавали наши митрополити и наше владике, као главне и једине старјешине, који су с владом имали посла. Али је народ чврсто стајао уза њих па је ту борбу и дијелио с њима — имао је повјерење у своје старјешине. Да вам причам лијеп примјер за митрополита Вићентија Јовановића. У то вријеме била је и Србија под Австријом (1718-—1739.) и послије смрти карловачког митрополита Поиовића 1725. спојене су обје митрополије: и ова наша и биоградско-сриска у једну, под управом митрополита Мојсија Петровића. Овај умре 1730. и на сабору 1731. царски комесар мотао је сабор 8 дана, да изабере два митрополита — и није га могао сломити; изабран је и опет један митрополит и то сцоменути Вићевтије. Већ у то доба нокушала је бечка влада, да својима деклараторијама од 1727. и 1729. скучи и ограничн добивена права у привилегијама — али се најодлучније одупрво исти митрополит Вићентије и послије л.уте борбе од осам година — влада је морала попустити и своје деклараторије опозвати. Овај исти митрополит годинама се бавио у Бечу ради обране своје цркве и свога народа; једаред је, кад му је нестало трошка, јер се није могао скупити од народа — заложио свој крст и владичанске одежде, само да плати „канцеларијске трошкове". А како је бранио православље од унијата — свједочи сјеверинско владичанство. Па знате ли, како је нрошао тај јерарх од нас — његових потомака? Ево баш овдје и у овој нашој кући, оглашен је јавно за одрода, за издајицу своје свете вјере — за унијаша. Па није ни на томе остало. Српски пјесник изнио га је

такога и на позорницу, да је већ угарски министар морао забранити, да се таки шкандалозни комад не преставља на ерпској позорници. А међу тијем, то је све проста лаж\ то је био један од најсдавнијих наших митрополита, и угодно је души мојој, да сам дочекао ирилику, да ту гадну љагу са овога славнога нашега јерарха баш овдје у сабору скинем и саперем. (Слава му! кличе цио сабор). И иатријарх Арсеније IV. Шакабент одлучно је бранио црквену автономију. По привилегијама, кад би умрво који епископ — иостављали су српски митрополити еиископа са својим синодом, рукоположили би га и онда би просто пријавили превишњем пријестолу, да то узме на знање и да то нотврди. Али ово је одмах у почетку најстрожије забрањено. То покуша патријарх да поврати, па завладичи Павла Ненадовића за карловачког владику и пријави царици ради потврде. Четири године дананије стигла потврда, и за то вријеме л^уто је страдало наше карловачко владичанство, јер је силом иодвлаштено било унијатском бискупу Пашићу. Али ваља прочитати представку тога патријарха од 1743., како је писао влади и ради владике Ненадовића и ради других народнијех послова па да видите и да се дивите: како се брани црквена автономија!! ЈБуто се гријеши и према митрополиту Ненадовићу. И он је описан од некијех нашијех п странијех књижевникаи историка као непријател. свога народа, а највећа удворица бечкијех влаеника. А ја вам кажем, да ни то није истина. То је био најелавнији и најродољубивији српски митронолит; управљао је нашом митрополијом 20 година — од 1749.—1768. Прије је био карловачки владика и то један од најзаслужнијих. Он је као митрополит био непопустљив у обрани своје автономије. Дотле су држали митрополити редовне синодске састанке сваке године измећу Ускрса и између Духова. Ту су се рјешавала црквена питања, ту се пресуђивало на тужбе, које су долазиле са разнијех страна: између општина и власти и обратно. За његове унраве заповједи влада, да се не смију држати синодске сједнице без царскога комесара. На ово је митроиолит најодлучније протестирао, и није хтио држати синодскијех сједнипа неких десетак година. С тога су у Бечу незадовољни били с њиме. Министар Бартенштајн баш се на њега тужи и вели, да сувише о томе ради, да своје достојан-