Српски сион

13в. 21.

»СРИСЈКМ СИОН."

Стр. 327.

сходним начином Формулишу и иредставе их срп. нар. цркв. сабору на даље постунање, с молбом, да сабор у своме делокругу учини све, што је нужно, да се те жалбе и тегобе наше цркве и народа отклоне тиме, што би се кр. уг. влада носредством сабора умолила. да увађање тих опасних и штетних реФорма скине с дневпога реда. Према томе у овом конкретном случају, наше епарх. скуагатине могу имати посла само са нашим нар. цркв. сабором , а никако непосредно са кр. уг. владом, шги у опште са државном влашћу. Сад да ли је нужно сазивати епарх. скупштине ли тога ради, да оне представе сабору жалбе и тегобе цркве и народа у погледу пројектираних црквених реФорама — на то питање је свакоме лако одговорити. Да је наш нар. цркв. сабор на окупу, њему не би требао нико да иетом тек представља жалбе и тегобе цркве и иарода, нити да га ико подсећа, шта да чини у овим кобним временима — јер он би и без утицаја од доле без сумње једнодушно, без разлике страпака, које су у њему, најенергичније протестовао иротив увађања реФорама, које иду на уништење и пропаст наше народне индивидуалности. А

ако се наш

саоор у скоро,

или

оар

ове гедине због разних узрока и тешкоћа не би могао састати, шта би у опште користиле сабору поднесене представке еиарх.

скупштина у ногледу жалба и тегоба цркве и народа!? Из свега до сад реченога јасно излази, да нема никаквога смисла сазивати епарх. скупштине у тој цељи: да оне заузму становиште против црквено-политичких реФорама, јер оне, по своме делокругу, такав ноложај не могу заузети према кр. уг. влади, већ само према нашем нар. цркв. сабору, а ако би ипак заузеле и према влади такав положај, то би таково заузимање положаја било илегално, те по томе одмах не би било ни достојанствено, а још мање успешно. Није истина да су Романи у својим епарх. скупштинама заузели положај против владипе цркв. политике, већ су и Романи учинили то са својих јавних зборова, а то могу и наши родољуби учинити са својих јавних зборова. Кад су јавни зборови могли прошле јесепи и зиме и на' наш сабор снажно утицати — утицаће сада још снажније, када је и црква и цео народ сложан да се одупре општој спасности. А у епарх. скунштине не треба увлачити расправу пјрквеио-иолитичних питања онда, када расправа таких питања не спада у делокруг епарх. скупштина. Треба се чувати незаконитости — и не треба тражити, да чувари закона чине незаконитости н безакоња. То је наше мишљење. Ш У*)Ш. М *«! Џ V М |Цив|АИв*Ек * ш ОДГОВОР ПРЕЧ. Г. ЈОВАНУ ЈЕРЕМИЋУ. (Наставак).

Пођимо само још један корак даље. Срди се на мене нреч. г. Јеремић, као што видесмо," још и с тога, што сам у свези са питањем о нроповедништву потргао и питање о његовим епархијским проповедницнма, а „без обзира на то, што су питање о енарх. проповедницима и питање о проповедништву но себи два засебна питања". Ако је тако, онда ја падам ничице до земљице црне, и јечим покајнички : теа си1ра, шеа си1ра, теа тахипа си1ра!

Ади ако нитање о тим епарх. проповедницима баш заиста не сиада уједно и у оквир питања о решењу нашега проноведништва у ужем обиму те речи — е, тек би тада, баш би тада требао и преч. г. парох Јеремик да има толико — љубави за наше опће ствари, на да тај свој нредлог са свим и повуче са овога попришта, Јер — ја се усуђујем то и у самом обавештавању са преч. г. Јеремићем и опет тврдити — прва и највећа наша потреба јесте, наћи пута н начина, како ће наше свештенство већ *