Српски сион

„СРПСКМ СИОН."

Стр. 331.

Л из свега, до сад паписаног и реченог, издази, да против њега и нема, а и не може бити стварна и основана разлога. А што се ипак истичу неки усиљени и муком исцеђени разлози иротив њега, томе је узрок, што би се хтела ма чиме онравдати једна заблуда, коју међутим увиђају они, који се у шој пате. А та је заблуда у погрешном пресуђивању питања дркв. општинског председнпштва. Оиозиција га пресуђује једино као питање части, новерења и као „народно право". ВеКина саборска, саборски одбор и одбор 15-рице напротив пресуђује га као нитање дужности и целисходности. М то је једино коректно схваћање тога иитања. А кад би га и опозиција с' те стране нросуђивала, односно хтела решавати, брзо би се и она нашла на правом путу. Манимо се части. „Тешко онима, који траже зачеља". А у иогледу „иоверења", које се маниФеетује у избору председника, најбољу нам је илустрацију дао г. др. Полит, рекав, „да свештеннк, који стојн иод извесном дисциплином, већу гаранцију пружа н в и ш е новерења н м а т и м о ж е, н е г о с в е т о в н и н р е д с с дник у сеоској (а ио декад и у највећој) о и п1 т 11 н и, који често у себичној намери 3 а с е б е и з а с в о ј е иристалице свакојаким средствима испослује свој избор". А сад, да кажемо коју и о „народном праву". Код нас је ушло у „моду" говорити о „народним иравима", а као да је изашлоиз моде радити за. „народна права". Оно право је лакше, а свет је данас комотан, па и бира оно што је лакше. Таква нам изгледа н наша опозицнја, на чијим устима је свака трећа: „народно право". Па и оно мало, што се у „чувеном родољубљу" поради нешто за „народно право", резултује обнчно са штетом „народног ирава". А да је тако, ненобнтан је доказ у најновијој нашој историји „уставног доба" а особито у данашњем стању наше автономије и спољашњем и унутрашњем. Непобитан је томе доказ баш и у последњој борбн наше опозиције за „народна права". Ради „одбране народних права", која ио њезином схваћању леже и у са.б. изборном реду, у избору нароха без тројне кандидације и избору цркв. оишт. председника, напустила је одбрану народних права, која су несумњи-

вонрава народна, али која су државном влашћу конФискована, окрњена и окуиирана. Избор председника, и кад би било право, није „народно право", које се не сме и не може мењати. Тај избор н не може се управо ни квалиФиковати као „нраво народа". Пзбор иредседника дат је у своје време цркв. нашим онштинама. А дао га је општинама наш сабор. Дао га је за то, бар треба нредставити, јер је држао, да ће управа општинска боље и сигурннје напредовати под изабраним председништвима, а то је опет држао за то, јер је — у нрецењивању наших општина — рачунао на способност председника. По томе и по свему: избор иредседника није „нраво народа", него „делокруг" наших цркв. општина, једна установа, коју је властан наш сабор према стеченом искуству и ради општег интереса и мењати. Но кад је искуство показало, да је наш сабор од 1864/5 г. не само „по извесним обрасцима, који нису ионикли у крнлу наше цркве, створио врло слободоумне и демократске установе, које особито у цркви, ако су на сувише широком базису, хоће да се изоначе на штету цркве и народа", нсго да је неке од тих образаца у слободоумљу, демократизму и широком базису баш у цркви и надмашио, н. нр. баш установом нзборног нредседништва у црквеним општннама, којега ни у нротестантској автономији нема и без које се она много боље него наша развија, а ио чијем обрасцујенаш сабор, онако с' колена, и донео наше рескрнитуално цркв. оншт. устројство; но кад сеискуством доказало, да је та сунерлиберална и демократска установа изборног председништва но општинску управу убитачна сама ио себи, а још више по својој „изоначености на штету цркве и народа"; па кад стечено искуство упућује и прнсиљава управо на измену и нромену те установе у правцу мање либералном и демократском, алн за нанредак цркв. општ. унраве сигурнијем : — зар онда не може наш сабор ту измену учинити, установу променити, те да делокругу цркв. скупштина избор председника не одузме? Зар само за то да то не учннн — о комнетенцији сабора да и не говоримо — само за то, јер би се тиме вређало „слободоумље"? Врло слаб разлог. Установа, која се створила, не у „цркви", него у заблуди сабора дотнчног, а која штете